Koristite čaj za marinadu Napravite čaj bez aroma i aditiva, pa u njega dodajte začine po želji, kao i seckani crni

Sigurno će vam uspeti

Gledate ljude oko sebe i razmišljate kako njima polazi za rukom da budu tako prisebni, a vi iako ste jaka osoba osećate da nešto nije ok i da ćete uskoro pući.

Naučno je dokazano da miris peciva pozitivno utiče na raspoloženje, pa čak i vraća u detinjstvo, u neka bezbrižnija vremena... Od ove smese se ne moraju iznimno praviti samo kifle, jer kada prvi put budete umesili testo, shvatićete da je savršeno za sve što vam padne na pamet od peciva. Anđeline kifle, meke kao duša! Recept za svaku priliku!

Lako se spremaju, a njima ćete oduševiti celu porodicu! Foto: Shutterstock

Alla ricerca della felicità, molte persone cercano le chiavi per una vita appagante. Eppure a volte, senza nemmeno rendersene conto, alcuni individui scivolano in un abisso di tristezza e insoddisfazione cronica. Identificabili attraverso una serie di comportamenti e reazioni, i segnali di profondo disagio possono essere tanto discreti quanto allarmanti. In questo articolo dedicato, riveleremo ... Leggi tutto

Palačinke od dva sastojka 2 šolje brašna 2 šolje gazirane vode Priprema: U činiju sipajte gaziranu vodu. Dodajte malo po

Naučno je dokazano da miris peciva pozitivno utiče na raspoloženje, pa čak i vraća u detinjstvo, u neka bezbrižnija vremena... Od ove smese se ne moraju iznimno praviti samo kifle, jer kada prvi put budete umesili testo, shvatićete da je savršeno za sve što vam padne na pamet od peciva. Anđeline kifle, meke kao duša! Recept za svaku priliku!

💖 (Online kurz): Jak přitáhnout a udržet PRAVÉHO partnera (svoji SPŘÍZNĚNOU duši!) >> 💞 3 kroky, jak si přitáhnout SPŘÍZNĚNOU DUŠI! >> Už jsem ti někdy řekl, že bych nepoznal, že je Lucy moje spřízněná DUŠE, kdybych si do detailu nevyjasnil, kdo je pro mě vůbec ta PRAVÁ partnerka? Pokud ještě ne, tak ti to chci říct dnes, protože...

Idealno za početak dana

Reč mi zapela u grlu.... nemogu ništa reći. Bol mi razara dušu... nema mi očiju tvojih. Koliko sam ih noći čekala da mi dođu. Suza zastala u oku... kao da je sve stalo. Vreme je moj molitvenik .. za nešto što... bojim se neće mi doći. Toliko bih imala reći, al'nedostaje mi snage da kriknem... da se od jačine glasa sve opet vrati.... Ne, snaga se gubi... Ćutim nemo... Samo znam da previše me boli.... boli. DanMar-Nadja-Autor

Treće poglavlje iz knjige "Mojrina kontroverza - Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja" Razlika je razlika tek iz tog osnova što je od strane nekog/nečeg prizvana u sopstveno postojanje, a ne usled toga što bi bila zatečena kao gotov fakt u vremenu. Ona sama postoji isključivo na taj način što je ipak zamisliva, odnosno beskonačno latentna. Budući da razlika kao razlika ne može samom sobom da ozbilji uslov vlastite pojave, ona postoji najpre kao ejdetska slika, lik prostorotvorne budućnosti, koja je jednim posmatrajućim okom predobuvaćena – kroz zavoje nadirućih svetova; ili pak postoji kao ono uvek-skriveno pri nekoj pojavi – koje je mesto znajućeg čekanja na efekat jednog nadaleko odloženog delovanja, što pridolazi od nekog /njoj, kao ideji, paralelno razvojnog/ subjekta /neimenovanog posednika tog oka – koje zuri u antiprostor i razavija njegovu simetriju: presek suprotstavljeno-zrcalnih odblesaka/. Anankina (mačje-snovidna) samodovoljnost beše njena kadrost da zamisli jednu apsolutnu različnost, i to iz “nulte tačke” sopstvene samoće; tačnije, pre nego što bi se otvorila za preogromnu širinu nadolaska svoje zrcalne drugosti. Jer, ni te mogućnosti njenog hiperotvaranja ne bi bilo bez ove svemu pređašnje Ideje /o sopstvenom hrabrosnom sapostojanju sa nečim spram sebe apsolutno različitim/. Ananke, dakle, uopšte “nije morala” da susretne svoju drugost a time ni da se omeđi, već time što “nije morala” ni da stvori ideju razlike iz stanja apsolutne samoće, tj. iz stanja u kome je ništa nije moglo uslovljavati na rađanje takve jedne ideje. Jer, paradoksalno, ta njome prasamostvorena Ideja beše isto što i njena sopstvena nemogućnost, zid okolo njenog samostvarajućeg sopstva – tuga ograničenja. Ali – tek unutar tog kružnog zida samoproistekao – višak njene nemo-zrakovne sile, postaje za samog sebe uočljiv i premerljiv, tj. dobija meru svog nulto-procepnog izraza – koja je tačna mera u prasvetlost utkane tame duha, i to radi proširivanja do u bezmerje zvezdano-zveketnog paliteljsta. I upravo taj beskrajno mogućnosni izraz viška njene sile, kao vid najvišeg stvaralačkog stremljenja njenog bezdano sebe-poreknutog jastva, beše ono što je grčevito i očajnički stremilo ka napolje, tačnije, ka spoljnoj strani ove spiralno sebe-dozidavane granice. Ali, taj višak – budući da je prigušen spoljnim pritiskom – beše konačno i preorjentisao samog sebe ka unutrašnjoj strani date granice: ka uteku u dno spirale vremena, tj. ka bezvremenome kao infinitezimalnome. A ta bi se donja granica mogla doseći tek kroz upis/ulom jedne merno izrazne pauze, koja bi sobom sveujedno označavala i nov kraj/početak nekog zavojitog toka – i to pri otcepljeno-bezvremenom jezgru odreklo-sunčanog jastva Anankinog. Tek odatle /s daljine izmetnutog središta/ taj mikro-ulomak reprodukuje svoju mikro-meru i na sve ostale, periferne delove tog zdanja, kao vezane celine. A to je unutrašnji preobražaj tvrdo sazdanog poretka pravasione, u vazdušasto-belo tkanje koje beskonačno dalje umnožava vlastite detalje; – dvostruka inverzija razlike između periferije i centra, prekoračenje unutrašnje granice centra, ili rast ka unutra; – zaokret ka dvostrukom unutarnjem bezizlazu, zarad uzimanja zamaha svojeg, do tad nemogućeg izleta – u pogonsku silu rada jedne, u formi ne-istog, uvek-isto-želeće mašine; /delezovski shvaćene?/ mašine koja, upravo onim uprkos svog napredovanja protiv opšte struje, postepeno /kroz serije skliznuća/ svladava prepreku za preprekom. Jer, taj pogon uvek izvire iz za stepen premašene, gornje mere pritiska – čije je podnošenje moguće tek od strane nekog, u beskonačnom sebe-htenju suzdržanog, subjekta. A to je prvobitni “niko”-subjekt Anankin, kao označitelj prakolektivne želje za klizeći-bezličnim, zbirno-lomljivim ispovrtanjem-iz-sebe jednog beskonačno udaljavajućeg individualiteta; ili je to fiksator želje prakolektiva za premašajem u-njega-prapoloženog zbroja paliteljskih dahova, u vidu na sebi lebdeće rasvete njihovog svemu izmicajnog međuprostora. Stoga tek pounutrašnjenje apsolutnog limita unutrašnjem radu aktualizacije neke želje, obezbeđuje /za dati subjekt/ samodovoljnu ekonomiju njegove dalje samoprodužujuće želje. I upravo bi to bio onaj izvorno romantičarski duh: čudo trajanja sanjareve budnosti posred samog sna – ono fantazmatsko što izvire iz klaustrofobične čekaonice njegove pred-uzletne volje za buđenjem, smeštene u “lednički” međuprostor samog sna; te koje, rušeći silinom svog sakupljenog “hladnog vrenja” neumoljivi otpor objektnog sveta, konačno i razvezuje samo sebe u lanac pokretnih slika; u prsten sanjarevog zahvata jednog predela koji leži – budući svojom besputnošću skamenjeno-ustalasan – s onu stranu obzorja. “... gde se sastaju veličina i smrt, (...), nastaje stvarnost sklona konvenciji, koja po suverenosti ostavlja najsamovoljniji subjektivizam za sobom, jer u tome ono samoindividualno što je već bilo premašilo jednu tradiciju (dovedenu do vrhunca), prevazilazi još jedanput samo sebe time što ulazi ogromno i avetinjsko u područje mitskog i kolektivnog. ” * (Tomas Man: Doktor Faustus) „„Ono što je Blok svojevremeno osetio kao „krizu humanizma”, kao klijanje „neobične surovosti” i „prvobitne nežnosti”, životinjskih i biljnih formi u čoveku, u naše vreme je dostiglo zrelost, te na mestu ranije individue otkriva mnoštvo samoaktivnih formi bića u njihovom zajedničkom „muzičkom” pritisku. Isto je, gotovo istim rečima, dokazivao i Mandeljštam: „U njemu /pesniku – M. E./ pevaju ideje, naučni sistemi, državne teorije... ” (Slovo i kultura). Sve to kretanje lirike izvan granice lirskog ”Ja” otkriva dubinu sasvim drugog, iskonskog, pa prema tome i završnog ogleda, čija se prolazna strukturnost i nadsubjektivnost najviše opisuju religijskim terminima, iako nisu neposredno vezani ni za kakvu religioznu tradiciju. Suština, naravno, nije u temi nego upravo u subjektu iskazivanja, koji se u novoj lirici fiksira izvan granica autorske ličnosti i, istovremeno, u konačnom rezultatu svih procesa razobličavanja i „obezličavanja”, on mora da prihvati svojstva transcendentalne Ličnosti.””** (Mihail Epštajn: Vera i lik). Glorifikovati nemoć – tj. izneti na videlo razlog udaljavanja svemogućeg bića od plutajućeg mesta njegovog nultog samoizranjanja – znači potvrditi jednu sasvim drugu vrstu njegove moći: onu u uobrazilje. Dakle, smisliti – putem vraćanja u stanje pra-samoće – takav protiv-hitac njegovoj (pretpostavljenoj) svemoći, koji bi mogao da dobije jednu sopstvenu, od-njega-osamostaljenu tvar (svetlost otrgnutu od “tame svog rođenja”*/H. Broh). Ali, svi oni protiv-hici koji su tu (osim njegovog eha) neosamostaljivi, ne mogu da ponove tu njegovu (na virtuelnoj ravni uspostavljenu) svemoć (vakuumom učahuren dar, ostatak hraniteljske tame), a kamoli da dožive njene (na materijalnu ravan protežuće) posledice. Takvi promašeni hici jesu greške u samopromišljanju ovog pra-bića – koje bivaju, u njegovom umu, ispravljene. Ali se oni, kao “usputni” entiteti, ipak materjalizauju, postajući “pege na licu sunčevom”, esencije sveg buduće-pojavnog mraka, ili pak zla izazvanog jednom u osnovi pozitivnom zavisti – koja se penje od onog sebe-nestvorenog prema onom sve-stvarajućem. Ličnost virtuelne svemogućnosti mora, stoga, virtuelno umreti da bi se zbiljski rodila – probudila se u jednom daleko širem kontekstu od kruga svojeg prasamozamišljanja, a koji je beskonačno reduplicira! Tek tad se gubi, na nivou svesti pojedinca, potreba za sveobjedinjavajućom vladarskom kapom, i uspostavlja se zakon sinhroniciteta. Jer, svaka tačka beskrajnosti tad sprovodi isti zakon: – sad svi mogu postati transcendentalne Ličnosti! Svemoguće biće nigdine, daleko-odsutna individua, ili “zvezda-pokretnica koja spaja sfere”* (H. Broh) morala je – usled smernosti srazmerne sopstvenoj bezmernosti – da “šmugne iza nebeskih vratnica”**. Upravo tim gestom preticanja sebe, kao prvo-samonikloga bića, ona izražava ideju o uzajamnosti stvaranja – koja je u biti odlagajuća, procesualna. Božanstvo koje je beskonačno samoodnoseće, i time u dinamici (neizbrojnih) izmena svojih (najpre dvaju) polova za spoljno oko nesagledivo, iscrtava jedno lavirintno polje – koje je pogledom nezahvatljivo, jer je sâmo milionito pomnoženo sa sobom, i pre nego što bi pronašlo ikakav svoj uporednik. A taj bi uporednik mogao biti zastojna slika vlastitog procesa, odnosno, ona okosnica njega sâmog kojom je određen prvi (egzemplarni) par sopstvenih (unutrašnjih) suprotnosti – onih koje su u stalnom potiranju! Ali i to samotno ostrvce (kao preduspostavljeno mesto prožimanja daleko-budućih tvorevina) moralo je – po jednoj produženoj, u beskraj projektovanoj liniji samo-volje ovog božanstva – biti njime samim žrtvovano (pretvoreno u oblik samoodlaganja, strelu preodluke, ili negaciju istovremenosti tvorevine i tvorca – koju oličava sâm egzemplarni par) da bi ono (u-njemu-opaženo) razvojno mnoštvo vlastitih aspekata bilo spaseno i sačuvano: upravo kao klica koja može da proklija tek sa promenom one (surove) atmosfere koja je vladala (oko ovog božanskog bića) u pretpočetku (njegovog sebe-stvaranja). Jer, ono samo je izraz otpora prema svom prvom (virtuelnom) okruženju – stanju odsustva sopstvene opreke, neophodne za preuspostavu vlastite ose; dakle, prema zrcalnoj slici svog (još-ne)-postojanja; dakle, prema svemu onom već-dovršenom, sebe-nestvorenom; – a to je poziv (od strane božanskog bića) na stvaranje, a ne samo (pretpostavno) utemeljenje sebe kao (prvobitnog) stvaraoca. I budući da su pečati vlastitih u-pokretu-izlučenih aspekata onaj jedini odaziv (– preusmeravajući putokazi sveg budućeg stvaranja, odupirući surovosti prvobitnog okruženja; delovi razbijene atmosfere, kao izrazi mikrostabilisanog otpora u pukotinama inertno kotrljajuće gromade nestvorenog –) zarad njih ovo pra-biće briše vlastiti uporednik; meru sebe-znanja, negaciju jednog istovremeno operativnog dvojstva-u-sebi. Jer se ono – povrh toga – u njih iste i rasipa, kao ničim razlomive pečate; mrvi se u putokaze sopstvenog praispisanog polja; u mrtva slova koja ga čine trajno nerešivim – prašumom sveznanja. Jer, šta je to što postojaše kao prvo i prajedino, kao vid svedoživljenosti u prošlosti? – štastvo same odluke, koja nikad nema svoj subjekt (lebdeći upražnjen Presto u Noći). I to zato jer se neka odluka može pustiti u delovanje samo ako je izrečena u ime onog koji je odlučio, ne i onih koji (još) to nisu. A Khora Lahesa (prva kćer/faza Anankina, “uski prostor” odlučivanja, mera jedne nepredstavljivo prefinjene gotike sazvežđa), budući da joj “ptičje”-snovidni pogled klizi kroz nepoznate svetove drugih subjekata i pre nego što utvrdi vlastitu polaznu tačku zraka samovidilaštva, ni ne može da izrekne odluku u svoje ime, već samo u ime beskonačnog lavirinta svetova kroz koji prolazi. Zato ona, kao nemogući subjekt apsolutne (ulančano-svetske) odluke, ni ne može ovu pustiti da se o-stvaruje; mora je sakriti duboko, do u okrilje majčinske noći. A nasuprot toga ostaje da počiva iz-izvornog-otpali, ili zaboravom uvremenjen svet. Jer, postoji samo jedna odluka a priori, u smislu anticipacije ishoda svih još-ne-donesenih odluka, ali čija je sveoblikujuća slika nedovoljno jasna ili tek kroz maglu osvetljena. Ona – kao tvarna slika svog simbola – štiti opšti pravac odluke, tako što s tačke nemog posmatranja meri intenzitete želja koje je izboruju te postepeno preoblikuju. Da bi se ova anticipacija (“mačji” vid u mraku) kristalisala do svojih krajnjih detalja, ona mora (u vidu “niko-subjekta”) izvršiti pad samogašenja – do u beskonačno malu tačku svoga iz-sveta-isključenog vidilaštva; a to je pad unazad, do u haos fluktuirajućih želja. Svaka želja ponaosob, kao tu još neiskušana u trajnosti svog intenziteta, mogući je konstituent ove opšte a neizrečene odluke – koja je prigušen krik pra-usamljenosti (Lahesine). Ali je takođe moguća i kao njen protiv-hitac, kao stranputica, i to s visoko sputanim intenzitetom odaziva (toj pra-usamljenosti) – na čijoj se tišini ova sama u svojoj opštosti iskušava. Povratak ove odluke svom prethodnom vidu, tu biva njome predsvesno i zakomplikovan, da bi ona – tek sagledavanjem svoje suprotne strane – istrgnula za sebe prostranstvo “noćno-paliteljskog” smisla; zapravo, smisla održavanja sebe u prostoru napetosti, ili stalnom otklonu naspram provalije besmisla, iz koje jedine i može da se tka jedno novo, nežnije svetlosno (dublje-senkovitije) prostranstvo – kao protiv-hitac apriornoj nemogućnosti izvršenja nje sâme; tačnije, kao jedna nevidljivo delujuća volja – koja je “noćno” naličje večnog ponavljanja; ujedno, svet u osvitu nečije pojedinačnosti: „ Ona je apstraktna linija, ili linija leta. ... Kretanje, poput devojke kao izbegličkog bića, ne može biti opaženo. ...produžiti linije bega ...eliminisati suvišno ...doseći apsolutnu neopažljivost ...Biti u osvitu sveta. ... Postaje se ceo svet svođenjem na jednu ili više apstraktnih linija koje hoće da se produže i povežu sa drugima, da bi odmah direktno i proizvele neki svet, u kome je taj svet koji postaje. (...) ” * / „Trost, misteriozan autor, načinio je portret devojke uz koga je vezao neku vrstu revolucije: ... ”** /Up. Trost: „Ona je istovremeno bila u svojoj osetljivoj realnosti, i u idealnom produžavanju svojih linija poput projekcije neke ljudske grupe koja će tek doći.”/ *** (Delez/Gatari: Postajanje intenzivnim, neopažljivim, životinjom). Jer, što više nečije kretanje – putem nagomilanih skretnica (po analogiji sa duhom bega/leta, svetskom Animom) – klizi u nevidnost, tim više načelo povezivanja njegovih malenih linija postaje vidljivo. Jer, sloboda izbora, apstraktno pripisivana nekom pra-biću, plaća se njegovim apsolutnim izopštenjem /zatvaranjem u panoptikum, koji hvata njegov subjekt u pogled mrtvog objekta – koji ga, na sâmome pokretu preuobličavanja unutar njegovog prvobitno neizabranog konteksta, “kameni”/. Ali tek to nepodošljivo stanje izolacije ima moć izgona ovog jastva u stanje njegove najviše ekstatičnosti – koje je uopšte moguća samo pri njegovoj neopažljivosti! Jer, tek to stanje izolacije, kao vrhunac zaborava vlastite razvojne linije jednog jastva /i to usled zastoja procesa njegovog preodlučivanja na vremenskoj skretnici/, jeste ono što iznenada može prerasti u oblik potpune osvetljenosti (tog istog zaboravljenog); – u rasvetu sâme situacije kolebanja u njegovom pretpočetku: – u jednačinu lavirinta svih (njime još ne-izabranih) vremenâ. I to ukoliko samo njegov neznani blizanac (dvojnik duše) pronađe (onu najtanju) nit koja vodi do njegove opažljivosti. Stoga i svet koji nastaje iz takve vrste komunikacije jeste jedan ne toliko novi koliko otkriveni – prosekom skale mogućih svetova izdvojen – svet: kristalna pod-osnova jednog, tek beskrajnim naporom tragačeve volje prvo-postavljenog, pitanja. Dakle, onaj jedini celoviti svet – u mrtvoj prirodi zaključano prostranstvo svekolike savesti – koji je ostao milenijumima da čeka na sebe, skriven iza velova svojih odbačenih krhotina. Dakle, jezgro Noći što proviruje, kao nepojamna pozadina Dana, iza kolaža previrućih svetova. A to je upravo ono što što izbija na površinu tek kroz lavirint noćnih ogledala, otkrivajući tačan ugao: – zamah prvo-odlučivog ogledala; zaokret tamno-svetlosne strele Lahesine; nagib ručke onog vladarskog ogledala koje odražava tek samo maglovito sveopštu odluku-za-biti; – dok je ono poslednje-odlučivo (tačnije – preodlučivo) ogledalo, projektovanja već učinjene (iako tek obrisne) odluke na ništavilo (dno Klotine mreže), i to isključivo zarad krajnje joj kristalizacije, zapravo, instrument novog/uskrslog stvaranja (Lahesin luk, u vidu lire); – instrument onog stvaranja koje je tek tad u jednom apsolutno novom (pozitivnom) smislu nezavršivo; te koje je u svojim varijacijama neponovljivo, i to na način preoblikovanja akcenta prve svetlosti – koja, kao i Lahesin pogled, “stoji zakačena na predmetu”. Tako taj instrumnet postaje jednom srebrno-žičanom, za-Dan-nevidljivom Raskrsnicom, ili jezgrom/pečatom onog vazda traženog preloma koji dovodi do otkrivanja (Atropom završno presečene) pre-pre-odluke: – do beskonačnog udaljavanja-od-sebe onog prajedinog (zlatno-ukotvljenog, životinjolikog) božanstva. To je, dakle, onaj sasvim nam nepoznati, nemoguće samobitan svet, u svom izgubljenom ključu davno iznedren iz zemljotresne odluke noći; odnosno, iz sebe-dokidajućeg duha uobrazilje: – duha Narcisovog koji je, tek kroz poslednje ogledalo /eho od-žalosti-usahle nimfe, što ovaploćuje poslednji zov prapredmeta/, prvi put stupio u svet! I on je tu, upravo kao stanar jednog eterički zasvođenog pod-sveta (– mesta buđenja snevača-u-snu, što počiva unutar rosno-svetlonosne školjke-utopije –) banuo u širinu onog spoljašnjeg. Jer, kada neko (– poput Narcisa –) umre u intenzitetu svoje nemoguće ljubavi, odnosno, u trenu vlastitog suočavanja sa poslednjom dubinom odsutnosti sebe sâmog, kao subjekta svog /unutarnjeg/ govora /onog koji je uzalud pokušavao da posuvrati k sebi lepezu vlastitog eha/, tada taj za tren vidi istinu o razlogu takve svoje propasti (za simboličku ravan); taj neko vidi kako ga Nedosanjani Drugi (Duh Eha) gleda sa jednog sasvim nepoznatog – iz slomljene školjke porekla upravo izmeštenog – mesta, sa koga vlastito Ja njemu izgleda kao jedan iz-vatre-izboren oblik – satkan od krhotina tog sagorelog sveta, tu izabranih po načelu opšte razumljivosti (superprovodnosti) jednog, iz izolacije svog enigmatskog postanka upravo odbeglog, eha; – sebe-oduženog eha, koji je ne drugo do neprestani serijski zaokret u smeru samo-sebe-prevoda – do u oblast zgušnjavanja simpatetičkih titraja, koji nužno postoje između dva simetrična a pri tom preudaljena predmeta, simbola dve umrle osobe. To je, dakle, pokret neočekivanog zaokreta, što se tek putanjom dvojno-ukrštene “osmice” (koju čine dve zmije bunilačko-svetlosnih makrozapleta, smeštenih unutar noćno-lebdeće školjke-utopije) pribira u svoju blago-izvaganu osu (vrtoglavo u-sebe-uvirući prsten svetlosti/nadsubjektivnosti Anankine) – koja dobija oblik poluge, ili, položaj ručke lakog aktiviranja daleko-odmetnute mašinerije želje; – one koja je zamenila izvorni impuls želje, i to na taj način da je učini nesagorivom /jer je ova pogrešno htela odmah da dosegne svoj objekat/. A ta je predelikatna mašinerija želje još nenastanjivo energetsko telo jednog jezika-u-nastajanju, koji bi trebao da dâ oblik jednom otvoreno-budućem vremenu: – upravo onom koje se još nije pronašlo u svojoj komplementarno prostornoj dimenziji, kakva se nalazi izvan beznabojno-skupnog sna. Tu mašineriju, međutim, može pokrenuti samo demon prekomerne savesti, odnosno anđeo prokrijumčarene vesti: – Eros-Kalisto, zlatokrili lutalica, eterični dvojnik sopstva, Personifikacija Anankinog Lika-u-zrcalu, ili u-mraku-fokusiran lik Njenog prvo-svetlosnog izranjanja, neophodan radi Njene (načelne) spoznatljivosti (za vreme palog čovečanstva). I to upravo stoga, jer je tu mašineriju sazdala jedna apsolutno nedodirljiva samožrtva: – smrt Anankina, dogođena (kao kob sveg predvidilaštva) na ravni Njenog sâmog (praispisujućeg) simbola; tačnije: – jer ju je sazdala sâma ova nedohvatnost majčinskog dara, kao zapreka ispunjenju jednog prakolektivnog stremljenja koje, budući neistrošivo, biva preusmereno. Stoga i ova, Likom Noći planski izazvana, fantazija-među-masama, usled takve svoje bitne nepostvarivosti, prerasta (– kao zaleđeno-odsevna projekcija Anankinog, još sebe-neobrušenog, kosmosa na haos –) u govor najdubljeg procepa: – “pra-huku sfere”*; put prevremene uspostavljenosti, na ravni pra-noćne sinopse, sadašnje-ne/mogućeg. Paradoks je u tome da ideja o savesti kulminira u proboju cenzure informacija: tako i Narcisovo paradoksalno prisećanje na osobu koju nikad nije sreo, a koja je dotad živela u njegovoj svesti samo kao simbol njegovog (ujedno, svetskog) detinjstva, – kao apstraktan obris jednog lika kroz koga ono najbolje u njegovom detinjstvu (što je ostalo nedosanjano, a što je tek jednim kasnijim događajem postalo otkrito) može da se (u lirskom delu) ponovi. I to tako da se njegova tim prekidom postignuta gustina prospe kroz čitavo prostranstvo budućnosti. *** Ono jedino što može da obezbedi izvesno neposvojivo utočište sanjalačkog subjekta (– njegovu večno-obnovnu distancu naspram kobi spoljašnjeg udesa, kakva vazda preti da iskida tanani vez njegovog u-letu-postajućeg pojedinstva –) jeste izvestan prostor u-sebi-podsticajne tišine: – dvojni mir sred zapetog luka ogledanja u sebi jedne samo-iz-sebe ispunjive želje; tačnije, mir koji je saglediv samo iz perspektive sanjarevog drugo-bića, u svetu javljenog “blizanca” – a koji jeste ono jedino obećanje potpuno-smisaonog ispunjenja sanjareve, sebe još-neznajuće želje. Jer mir je tek učinak pra-vrtloga stvorenog između dve uzajamno maksimalno suprotstavljene želje /dotekle od dva blizanačka pra-bića/, ali ne i njihova u-sebi-složena pretpostavka. Na nivou ideje-pretpostavke, to je najpre odnos jastva sa svojom o-sebi-stvorenom eteričnom slikom, ali ne i odnos njega istog sa svojim konkretnim drugo-bićem, u-svetu-nalazećim ”blizancem”; – to je najpre odnos majke (Nut/Ananke), kao duha usuđivanja na visoko-rizični konstrukt mosta-među-svetovima, sa kćeri (Tefnut/Lahesom), dušom podvodnog oblikovanja njegovog uzdužnog potpornja, koji bi morao ispoljiti jednu beskrajnu elastičnost. Jer, kćer tu vrši neprestanu prepisivačku preobrazdu žalom-majke-prosutog, dugo-taložnog pod-teksta prirode, koji je ujedno i poslednji učinak bola neživih stvari, a koga samo ona u potpunosti oseća /i gde njen čin doupisivanja toga podteksta u glavni tekst, prethodi datom bolu, tj. proizvodi ga kao svoj finalni uzrok/. I tu je kćer od-majke-otpušten duh uzvodnog probijanja puta podzemnom svetu bola, i to duh koji je tek na vrhuncu svog delovanja usporen /zarad kušnje tu novopristiglih, savim nepoznatih svetova; – ona je duh put-rasvetnog, predloženo budućeg, nadaleko zaobilaznog delovanja, i to u smeru sve jačeg naglašavanja one razlike koja je konstitutivna njenom svetu, jezovito zbivajućem u prevremenosti; upor. svetu koji je u-sebe-zatvoren dvooblik prvodogođenog stvaranja: – načelo uzajamne nepomešanosti dveju strana zrcala, koje je izronelo u noći pred-stvaranja, a koje rađa blizance duše, primalno-sprežne sustvaraoce; – te obratno: odnos Kćeri, kao kap-svetlonosno šireće duše još-sebe-nesaznatog kosmosa, sa Majkom – samožrtvenim duhom pred-sveznajućeg haosa. A to je odnos čiji je krajnji produkt haosmos /mikrostabilisan haos u pukotinama kosmosa/. Jer, na nivou stvarnog, pra-razlika beše razlika između dva imenovana, egzemplarno blizanačka bića – koja, upravo usled svoje prekomerne blizine (primer Erosa i Kipride, Orfeja i Euridike, Narcisa i Eho...), ne mogahu jedno drugo da sagledaju. Dok, na nivou simboličkog, pra-razlika beše razlika između majke/jastva i kćeri/sveta. A tek se na ravni simboličkog, odnosno na ravni dvostruke apstrakcije spram plana neposrednog događanja, uvodi mogućnost pristupa za onog trećeg: – za izvesnog posmatrača ovog dvostruko u-sebi-sudarnog odnosa; – odnosa prvosti, u vidu snovidnog jastva, i drugosti u vidu na-sebi-iskušavane zbilje njegovog sna o beskonačnim svetovima. I tek taj iz pozadine banuo, neskriveni svedok procesa prelaženja s prve na drugu ravan, i obrnuto, beše upravo Nimfino konkretno drugo-biće: Narcis – koje je, u izvesnom smislu, u sebe preslikavalo odnos između kćeri/Eha i majke/Zova, još jedan put ga prelomivši u sebi, te ga time još i otvorivši za ono apsolutno nepoznato: za susret sa onim zbiljski drugim sebe samog: – sa upravo njime, sâmim bogom-narcisom kao potajnim androgenom. Jer: Rečna NIMFA EHO – beše pre onoga čega je eho; jer beše još pre boga Narcisa, kao njegov na-sebi-skamenjen (pred-svesni) samo-zov – “pred-odjek budućeg zvuka”* (H. Broh). Ali, da bi i sâm Narcis sobom postao, on najpre – kao tek njen san o čitavom jednom tragi-ushitnom svetu stalno-proključavajućeg kladenca stvaralaštva – morade početi da lebdećim iskorakom sve više sebe udaljava i razlikuje od lepote tog njome pra-smišljenog sveta: morade obrnuti pogled unazad u vrelo porekla sâme svoje moći da ga – kao još neviđenog – sebi predstavi. A uslov za to da bi on takav obrt mogao doseći, a što je ona unapred znala, bejaše to: – da on nju, kao živo-prisutnog satvorca, pra-zamisliteljku, koja tu stajaše iza svoje u eter projektovane zamisli estetičkog sveta, ne smede u tom istom svetu više ugledati; ne smede primalačkom dimenzijom svesti više za nju znati – jer će je u tom slučaju videti još samo kao spoljašnji svet, i biće iskušan da ga za-sebe-smrtonosno poistoveti sa sobom! Stoga ona isplaka eterički fluid svog trodimenzionalnog tela nazad u reku svoje neizmerne tuge, zaronivši i sakrivši se pod zrcalni štit njene površine; te se otud i odli u zlokobno jednosmerni tok reke što je vodi u pad u krajnju nevidljivost i nemost. Tako ona postade samo sasušen štit jedne prazno-zrcalne površine koja vraćaše Narcisov, od-nje-odaslati zov. Međutim: nagnuo se i video sebe kao odraznu sliku u kojoj beše zahvaćena sva širina njome smišljenog sveta – u čijoj se gromnoj lepoti sred sâme rečne kobi već rastopio. Ali, čim je umro, obnovio je, u dosegloj dubini svoje smrti, uspomenu na iščezlo-viđeno. On prepozna nju kao iza sopstveno-zvučne slike prisutnog tvorca, na kopno je izvede i postade satvorac njoj. Otud je Narcis bio iskušan da poistoveti sebe sa upravo onom slikom koja je poslednji učinak igre Boginje Eha sa ogledalom prelamanja beskonačnih svetova – tj. da, kao odbleskom oslepljen, poistoveti sebe sa slikom stanja “pre stvaranja”, tj., sa stanjem pre Njegovog postanka iz Njenog ogledala! I on ne bi izbegao takvu svoju večnu smrt da njena bliznakinja, Boginja Zova, nije u tom trenu sasvim porekla svoje postojanje, zarad prelaska Njene sopstvene ideje-o-bitisanju u prostor ogledalske drugosti: – u Kuću Eha. Jer ona, kao sve-majka, može primarno postojati samo u jednom prošireno-dimenzionalnom prostoru nemoguće istovremenosti sebe sa svojom tvorevinom. A u pitanju je upravo onakva tvorevina kakva zahteva Njenu smrt da bi sobom postala (tj. “pozajmila” oblik Njenog postajanja), dok sâm Njen život jeste u-sebi-antagona želja:: – želja za žrtvenim samopremašajnim stvaranjem i večnom kontemplacijom sopstvene tvorevine, u isti mah. Zato je Boginjin paradoksalni modus postojanja isto što i Veliko Neispoljeno, beskonačna latencija, ili “pra-noćno” stanje duha: – duha koji tek čeka na čas početka stvaranja. Tek bi to bila neugasiva vatra, što obitava u tragičkom promišljanju sveta: To što je Ananke (Jaka Suđaja) svojevoljno sišla s zvezdano-obrtne Utvrde Noći, značilo je pre svega to: da je Njen Tron (upravo drugo-voljno spram Nje same) hteo da raste i preko sopstvenih granica – izvan svežnja sopstvenih prstenova /tj. krajnje izvaganog, osmostrukog dometa Lahesom prvo-bačene Kocke/. Tako je nastao nebeski gigant koji, u agoniji gubitka vatre svog središta, postaje kolapsirani starac, umiruće sunce, ili raskriljena nebo-okeanska lađa, udesom lišena ostrvskog blaga. I upravo je stoga, od svoje Utvrde otrgnuto, krilo Noći (odmetnut Zglob Zrcala, koji jedini još reflektuje “vreme pre stvaranja”) htelo sledeće: da od podmorski samobitnog objekta (još nepresečene i stoga nesaznajne kugle majki) postane nadmorski probijajući subjekt, duh moreplovca (kljun kugle); – onaj duh večite plovidbe koji najzad ponesenom slikom sopstvene situiranosti (vrtložne akumulativnosti) biva, zajedno sa svim delovima rasturene Lađe (njene razređene atmosfere), rasejan – u praživotno lutajuće metale. Ali sve to samo uz tuđim mu umom (Jake Suđaje) sačuvanu smernicu preobrazde: – od apsoluta-koji-miruje, sabranog u izvesnost bezimenog (šuplje-tišinskog) prostora, do u sâm hučni prolaz njegove (još-sebe-neosvešćene) sile. To je (ukosi) prolaz do (piramidalnog) vrha (četvorosložne) mape, svijutka pesme sirena, koja tek tada postaje obezličeno-nema (pripisana samim sferama): – pad mere u vreme koje-se-potire. A tako je Anankino – odreklo-majčinsko, s trona nebeskog prosuđivanja odbeglo – biće “prvo umrlo”, zarad stvaranja /prve, još nejasne/ slike susreta dvaju /neuporedivih/ suprotnosti, i to u tački /daljinskom preseku/ nemoguće im istovremenosti – zarad stvaranja prve predstave o sazvučju udaljenih sfera. Ali, i ta ideja o prostoru apsolutne prozračnosti, razrešenom lavirintu umrlih, ostade u nerazvijenom stanju. A Lahesino biće “odmah za Majkom umire”, zarad oživljenja i upotpunjenja Njenog Traga; – zarad Njene ideje o svetu lebdeće simetrije, učinku sprežnog međudelovanja tvorevine i tvorca; – zarad Njene ideje o samodovoljnosti estetički odstojnog, svetlo-učahurenog sveta – koji krči prolaz za Majčin bespovratni zaokret. A Khora Lahesa, prva “kćer/faza” Anankina, doupisuje svoj sopstveni izraz u sâmo središte majčinski predložene, idejne skice budućeg sveta; – izraz večitog odstojanja sopstvenog prvouspostavljenog jastva naspram “palog”, više ne-sveživotnog sveta. A to bi sveujedno bila praupisana konstanta odstojanja i za svakog onog koji je kadar da reši sledeći paradoks, upisan već u samoj ideji sebe-odlagajuće pravde: da tvorac umire nedoživljavajući procvat sopstvene tvorevine, odnosno, rascvat vlastite predstave o onoj heterotropnoj sferi elemenata u kome bi takva jedna istovremenost mogla biti moguća! I upravo to beše test za jedinog nevezanog svedoka, Narcisa; to što “spev i jezik više ne postoje, ali njihova zajednička duša postoji i dalje – u kristalnom ogledalu sebe same.”* (H. Broh). Jer, samo ono ogledalo u kome se dogodila sprežna istovremenost dve smrti (majke i kćeri, zova i eha), i koje je stoga prslo, jeste ono sveprobojno (treće) oko Narcisovo – koje umesto samih stvari vidi uvek ono što je s obrnute strane predložene površine. A to je jedino ono oko koje u svojoj mračnoj komori sadrži urezni putokaz, šifru pravilno-ritmovanog izgovaranja svetlo-znakovne prostirke majčinskog traga. Međutim, uz Narcisa, jedinog sagledavaoca nutrine drevnog simbola (koju čini onaj, na odrazno-rečnoj površi očitan, visoko-nabojni zaplet majke i kćeri) potajno stoji još i izvestan svedok protiv svedoka – Uljez; nepotpuno-četvrti element, koji igra ulogu posrednika demonskom sebe-premašaju date ravni, ili, ulogu falsifikatora svih onih konstelacija sačinjenih od sakupljenih delova prslog zrcala; tek bi on bio patvorac – tvorac pred-kreativne zbrke, što lančano umnožava laž svoje laži. I on, budući da je video samo odblesak Lika Noći/Zova u Narcisovom oku, nužno nije mogao sagledati Nju u njenoj tajno-smisaonoj razlici spram sebe – tj. nju-zov, kao majku sebe same, koja je istovremeno i svoja vlastita kćer/eho. Samim tim on, kao Uljez, nije mogao videti ni rad pra-razlike u Njoj sâmoj – čiji je ishod jedna dodatna platforma, mesto za sadelatnost sagledavaoca sa onim Njime bezdano sagledanim. Otud nije ni spozanao beskrajno mogućnosnu sakreativnost u samoj moći Narcisa da Nju, kao više nedozivljivu majku, opazi. Tako je on, pri svom uhođenju, video u Narcisu samo pasivnog svedoka snolikom stvaralaštvu Majke, a samu Nimfu Eho, pak, kao dovršeni, nepromenljivo fiksni identitet. I stoga je, zabadanjem igle uhođenja u tkivo tog nadaleko prostirućeg susaznavanja, došao na pomisao da Narcis bejaše zamenjiv. A Narcis, usled prevelike blizine (isteklom, od-sebe-odbeglom) izvoru, imaše samo trenutan privid da Eho umire tek za njega, kao konačnu individuu, ne i za ideju o primalno nemogućem joj sapostojanju sa njime – kao odmaknuto budućim, tek postajućim oblikom vaganja (zvučnog prelamanja) njenih neizbrojnih svetova! Tako je Narcis u njenom oku/vrelu video (za jedan tren) samo površinsku sliku sebe samog, ne i beskonačne svetove njenog naličja, koji se (gromoglasno) behu tukli za prevlast! I ta je, njegovim sudbinskim položajem uslovljena, greška u njegovom opažanju omogućila pristup “ulomku stakla”, pridošlom s “zrcalne površi” oka ovog novo-pridošlog svedoka, Uljeza; – odnosno, omogućila je pristup onakvoj samocentrično usidrenoj ličnosti zlopokušaja usisavanja sveživotnog kosmosa, kakva bi jedina dovela do rasvete naličja ove (Narcisove, vodoodrazne) slike – sistemom unakrsnih ogledala (upor. suprotstavljenih očnih površina). I pošto je ostao u strahu od trajnog gubitka svoje vodeno-odrazne slike (– zvučne praslike što, iz tačke izlaska treće joj dimenzije /dubine/ na klizavo-ledničku /nemu/ površinu, sama tka put ka obnavljanju onog što dvaput ne može biti na-istom-mestu zgođeno –), Narcis je otrgao cvet svog eha iz tamne jezerske dubine. I on je premestio – poput oreola – taj cvet zrakaste svesnosti mrtvih stvari, kakva vladaše u pra-dobu, na svoju – zlatnom trubom tog cveta – nekrunisanu glavu: – preobrazio je sâmog sebe u oblik produžetka volje mrtvih stvari! I kada Narcis, naraslim mu saosećanjem s vrhuncem Nimfine osame (ili: iznenadnim opažajem njenog skritog prisustva u skamenjenom svetu nekad sveživotnog plamtenja) preuze cvet (čun njenog povratka u podvodno carstvo) na vrh svoje glave, ovaj isti se iz svoje ubledele, a nekad osunčane srži rasu: “oteče za celo beskonačno mnoštvo želje.”* /Malarme/. I ostade mu, pri tom, tek jedan jasno-plavi krug odseva, svod podsećanja na sasvim već okrunjenu, zlatnu trubu tog cveta – krunu izronelu s dna najdubljeg podzemlja! Tako se ehom, proisteklim s rubova spiralnog zvonceta, kakav raste samo usred strmo-zagrađene doline umrlih, produžuje zov najdaljeg podzemlja; tj. produžuje se srebrnasto-svilasta jeza, dotekla iz stecišta podzemno-rečnih tokova te doline, koja – poput mukline Narcisovog temena – uplitaše uvis sve njegove zlatne izdanke! Naivnost lepo-kobna, što od uvis rastresenog zlata podzemlja tvori k-nadzemlju-priklonjeno zvono, živo-melodični cvet ponoći! Tek tim gubitkom Narcis postade neko sasvim drugi – spram jednom iščitane vlastite zlokobi iz tamnog jezerskog ogledala; on postade u budućnost sveg mnoštva konačno odmaknut susnevalac svoje, od vlastite joj zle dvojnice (himerične zlokobi presahlog rečnog korita) još nerazdvojene, Nimfe Eho. Jer, mnoge lažne joj sestre, utvare prošlosti, tragahu – sred praznog rečnog korita – za svojom izgubljenom ličnošću: Snevačicom što održava neprekinut tok sveopšteg snevanja; onom koja jedina zna za neminovnost bespovratnog rečnog isteka, i “pre” fiksiranja tačke njegovog vrtoglavog početka. A pri tom je, nad poslednjim rečnim zaostatkom nagnut, Narcis raspolutio (– od cvetnih izdanaka dvaju sestara nerazmrsivo upleten, ali ka prvoj držanici svemirskog ogledala ipak jasno ugnut –) prvi svet: – na zloduh samosvesne Snevačice (purpurnu nimfu, Zov), i dušu onog preudaljeno snevanog (bledu nimfu, Eho): “...kad evo (izmoždene snagom okušanog zla da budu dve) splele se Snevačice među drske ruke bele;”/Malarme. Ali to sada samo u jednom bitno zamenjenom odnosu – gde tek prebrojanost senki njihovih /tj. od te dve/ naizmeničnih suslivanja pruža mogućnost da se bliže odredi ono budućnosno mesto prvo-pokretne Snevačice. I da se tako u-ideji-sputana delatnost njenog subjekta ispreseca na mnoge delatnosti/subjekte; te tako konačno premosti jaz: – od onog prajedinog, tek sebe-snujućeg i otud samo-sebe-pokrenutog, ka onom mnoštvenom, još nepokrenutom jer začetom u snu drugog, – ali koje sada, upravo iz stanja korenske ne-promene, preskače do u sâm vrh samosvesne osame (nadošlu čistinu duboko upojedinjenih sanjara). A to je upravo onakva osama koja i sred najljućih vetrova procvetava: – nedostupnost sfere u-sebi-saznavajućih preseka /koji postupno bruse čežnjom-zakovrnut pramac te dižu jedra nebeske Lađe/. Ali, tako je upravo Hermes bio doveden u iskušenje da zauzme Narcisovo mesto – “maskiran u njega”, da bi na kraju preoteo i Nimfino – “maskiran u nju”; i to pošto bi je prethodno okovao lažju njene istosti sa majkom, zamrlo-tiranskim (u odnosu na sopstveni prepoznat “niko”-subjekt, ipak zauzdanim) zovom. Jer kada je Narcis, zbog trenutačne greške u opažanju, pao ispod hladno-jezerskog oklopa, onda je Uljez Majčinog Stola –Hermes, samoj Eho potajno ponudio sledeću (unapred neisplativu) pogodbu: – da ona, kao Kćer-posrednica, izbriše Trag Majke (Pratekst Himerinog Zova), i time iznova sedne na već poluurušen tron, kako bi, navodno, obnovila umrlo majčinsku moć oživotvoravanja svoje zlo-opredmećene tvorevine: to je ideja-o-Narcisu, njenom nesusretljivom drugo-biću; – istovremeno, ideja o postojanju-izvan-sebe još nerazvijenog oblika sopstvenog prazavičajnog nulto-zaželjenog sveta, koji se pronalazi, kao bespokretan, s onu stranu obzorja: u vidu horizontalno preduspostavljenog, zemljotresno ustalasanog veza: izraza zemljine najveće dubine. Međutim, umesto toga što je Hermes očekivao, desi se sledeće: čim je izbrisala Trag Majke, mesto ureznuća toga traga se raskrililo i progutalo je! Jer, od Eho se tu pohlepno beše zahtevalo da svoju beskonačnost (u-krugu-putujuće mesto vlastotog na-zemlji-gradećeg jezika) uloži u nečiju konačnost (u onog nekog koji bi zauvek fiksirao mesto njenog nultog postanka, i time ga, u svim njegovim ključnim detaljima, bitnim zaokretima, osiromašio) – umesto da bude obrnuto. To beše Hermesov pokušaj prebrisavanja prvo-pisane poslanice neba, sadržane u uzajamno položenom zavetu božanstava na preko-sebe-stvaralaštvo – zavetu na jednaku podelu-među-sobom težine rizika koju nosi kocka. Ali nakon tog još-u-prastanju iznetog svetloveza noći, samo je Eho zaista nastavila da želi sledeće: da taj ljuljajući oblik kockom ispisane konstelacije, kao jednu zaklopljenu knjigu, prespe u dah jedne istovremeno najdublje-svinute i površinski-razuđene beskrajnosti; – preinači ga u huku jednog svetlodavno-zinutog prostora, kome je zvezda odbegla-iz-mora jedina vodilja! I upravo se to, u trenu zlog očekivanja Hermesovog, i dogodilo: Eho beše sebe samu zaplamtela i sagorela na prestono klatećoj stolici, i to zajedno sa odgovarajućom joj stolicom (davno napuštenom školjkom), te je tek tim zavlačenjem u neodređenost sutona potpuno i izmakla Hermesovoj zamci, – onoj njegovoj omči koja vazda preti ugušenjem njenog sopstveno-svetlosnog izdanka, visoko penjućeg-u-noći! (on nije očekivao da ona ima apsolutno drugačiju formulu postojanja od one u koju je on bio spreman da veruje). A ta i takva formula njenog postojanja je jedina zaštitna maska pred ambisom drugom smrti: – zakon prestabilisane (a)-simetrije između duha/tvorca i duše/tvorevine. To znači da kad umire duh-tvorac umire zajedno sa njim i duša njegove tvorevine, ili njegova energetska mašina – te se, usled toga, sama sila njegove proizvodnje ne može nikada prisvojiti. Jer, duša prvobitne tvorevine, na tački dostignuća krajnje dubine svog iščezavanja (– upravo iz osnova večno-trajne rezonance, kakvu stvara sa tragom prvobitnog tvorca –), rastvara zlo sopstvene nepokretnosti; – ono zlo koje je bilo omogućeno tvorčevom omaškom, greškom u proceni njegovog oka, a koja je dovela do zatrpavanja tvoračkog duha u dno skladištenih stvari. Pritom je Hermes (posredni, znajući) svedok smrti svetske duše, svedok smrti Kćeri; dok je Narcis (neposredni, usled prevelike blizine neznajući) svedok smrti duha-tvorca, Majke. Jer, Kćer, kao duh osvešćenja nepamćenog vremena, giganta prvo-uobličene tvorevine, tek kasnije zgusnutog u rešetku prigušenja njenog plamena, beše (– upravo u trenutku druge smrti –) opazila (u Hermesovom oku slučajno zadržanu) sliku (te smrti): – sliku dvosmerno sudarne rezonance između sebe –Kćeri, duha mikrospojeva svih samoniklih svetova, i procepne tačke njihovog vrtoglavog porekla –Majke. Tako u procesu osvešćivanja svoje ipak rasklopive suštine – koja to jeste samo u odnosu na apsolutno nerasklopivu suštinu smrti – Kćer je morala da uvede/dopusti element zla: – prisustvo krivotvorećeg svedoka, Uljeza. Jer, tek na ravni opšteg uskrsnuća, ili, podsećanja na stanje pre zamene teze (– postale, u vidu položenog zaveta nebesnika, okupljenih oko svečane tišine prestola, na proboj njegove prazno-svetlosne ograničenosti – bačenom kockom), događa se krajnji rasplet pračvorištne drame između majke i kćeri: – kćer postaje jastvo, duh-tvorac, a majka (samoizmeštenjem novooživotvorena) duša (gigantskog, prevremenog) sveta; izraz suviška Kćerine sile! Ali, to je sada prvi put situirano, ili “oslabljeno” jastvo tvorca, jer duša sveta tu prvi put postaje /u najmanju ruku/ dvopolarna, blizanački dvodelna, i time na sasvim jedan nov način beskonačna! /poput čuvene imaginarne mašine broda, koji može da radi bez nadoknade energije iz spoljašnje sredine/. Tek tad bi se Narcis mogao dovesti do toga da u oku Nimfe Eho opazi ne samo sopstvenu kameno-uklesanu priliku, već i njeno rečnim talasom još neuobličeno naličje, dah slutnje beskonačnih svetova, zimski šar vrtloga svepreuobličenja. Tek je tako Narcis konačno izneo na videlo i onu tamnu, zaista smrtonosnu stranu zaslepljivo belog ekrana nebeskog zakona; i to, ekrana koji beše umetnut – poput filtra eterski međurazmenjivih poruka – u sâmo srce svetskog raskola – dogođenog usled kolapsa onoga znakovnog sastava kojim se koristio i sam drevni um. I samo ta obrnuta strana simboličkog polja – koja objavljuje nov zakon samopokretne ravnoteže – jeste ona na kojoj Duh Eha konačno sebe ispisuje: to su Njena belokosno kresava, prekratkotrajna, u-krugu-preokrenuta slova koja, iako sve šire (odjekom) ispisivana, mogu biti samo jednom (u tački svog proseka) viđena/očitana – da bi zatim mogla biti još samo dubinom nečijeg ne-sećanja obnovljena, kroz projektovanje-u-neizvesnost rada njihovog iznovnog ispisivanja, ili, drugačije, putem daljinom vraćenog poziva za dočitavanjem samih sebe u istom (ali – prosekom umnoženom) krugu. Stoga, staro-eonski (Hermesovi) zakoni nikad ne mogahu da se protegnu na onu drugu, potajno a-simetričnu polovinu; do u jedan tek naslućivani, nadaleko pripremani, misaono ozbiljen svet: – haos-mos. Jer je krajnje poreklo stvarnosti samo jednom, u svojoj pokretnoj (ehom multiplikovanoj) slici, bilo objavljeno – sa daljine, kakva posledično razvezuje svoje tamnosvetlosno čvorište. Narcis i Eho, stoga, grade zdanje preusmerenja sveg sutonjeg sjaja; oni su kapija odliveno paralelne, samosvesno otplovele vasione: večno-trajni vid prkosa naspram zloduha poslednje prosudbe – koji dolazi od senke majčine, ili s mesta njenog hladno-zvezdanog proračuna; dakle, od senke koja navodi pod-pečatom-držane dahove besmrtnika na pad unazad, do u grotlo porekla. „ ... nesagledljiv simbol svih simbola, ... otsjaj jednog, od silne simboličnosti gotovo neizrecivog, gotovo nezapamtljivog, gotovo neobznanljivog blaženstva saznanja, koje svojim zracima pretiče svaki vremenski tok i svaki delić trenutka pretvara u bezvremenost: raskršće svih puteva, do kojeg se ni jednim ne može stići, nepomerljivo večiti, nepomereno pomereni cilj puta. ”* (Herman Broh: “Vergilijeva smrt”) *** Postoji i jedan naknadni, iz čina duboko-preodlučivog pisanja, podaren život pisca – prepisivaoca polizbrisanog prateksta prirode. Jer, tek iz mnogostrukih preklapanja slično orijentisanih tekstova, poteklih od različitih – često uzajamno i neupoznatih – pisaca, stvara se prostor konstantnog odstojanja (Lahesin luk-aršin, isplovio s dna poslednje nemosti); onakav prostor koji, poslednje umirenim efektom svih trenja, iznosi jedan posebno znakovni sistem, nemo-uslikovljen jezik interteksta, lišen glasa bilo kog autora. A autor, kao subjekt odlučivanja, zamenjen je u tom slučaju sopstvenim tekstom koji – poput izvesnog fantoma – dobija sasvim nezavisnu volju: tekst koji u prvom stadijumu svog stvaranja do krajnosti potčinjava (energetski usisava) svog autora – da bi se tek na momentu piščevog “zakačinjanja” za neki po dalekoj sličnosti poredbeni mu tekst, dogodilo sledeće: jednom postali prostor saobračajnog odstojanja bi, ne drugim do silom svoje trajne napetosti, povratio piscu (u vidu izvesne, tačno odmerene kapi mastila, tu dotekle zemnom piscu, u-mestu-okovanom nebo-sagledavaocu – s kristalnog zgloba sfera, ili, s Sferine Krst-osovine, na-Tronu-razapete Harmonije) otetu instancu slobodne volje/delanja. To je drugi, podaren život pisca – otpadnika a priori, situiranog u jednom sasvim novom pluralitetu (sinhroniji uzajamno neupoznatih svetova); – jer svi oni daleko-poredbeni tekstovi koje odvaja i spaja ovaj usko-granični prostor, Nebesko Penkalo ili Sferina Krst-osovina /ujedno: polu-vreme – paradoksalno mesto “pre” odluke-za-biti/, na isti način gutaju (poput zloćudne starice, Krone) život svog tvorca. A zatim ga premeštaju, poput izvesnog zaloga, na ravan zbivanja neiscrpne dinamike ovih (interplanetarnih) susreta: – ravan intoksinirane (trajno opčinjene) komunikacije svetova; ujedno, daljna visoravan Adrasteje Planinske, u-zahtevu-neumitne /najmanje ali i najstrašnije/ Atrope. Jer, to je jedno zadivljeno učestvovanje u novom oblikovanju Sfere, i to učestvovanje podstaknuto subjektovom fascinacijom Njenim međuprostorom, ili sveokolnom zemno-nebeskom lepotom – svojom presnažnom senzacijom više ni za koga okivajućom! Jer, samo jedna vučje-samotna egzistencija, u vidu trajno-napete komunikacije čoveka sa prirodom, kako živom tako i neživom /poput one u Rilkeovog pastira iz [panske Trilogije, u koga “prostor lagano misli za njega”/, može začeti onakvo sebe-pišuće delo koje reciklira život pisca na opisanoj višoj ravni – njegovim upisivanjem u olujni svetlovez sfere. “Slom apsolutne subjektivnosti jeste put u ovo (prvi put svesno – K. R.) viđenje prirode.”* /R. Konstantinović/ *** Ovakav se desio (nezaceljiv) raskol unutar Anankinog Prestola (jer je ovaj izvlačio – putem moći opčinjavanja – energeju iz nižih svetova): Prsten apsolutne subjektivnosti (Anankine) sačinjavahu tri “pisalačke” faze od ledničkim joj pogledom prvo-odaslate svetlosti; – a gde naspram toga žar-pticolike joj kćeri/suđaje – tri Mojre (Sirene), jesu (sveujedno) došle iz Nigdine, ili, postale od triju bezglasno-treptajna pera, smeštena na okatom repu strele ka-sebi-zaokretne svetlosti – upravo one što dolazi od daleko odsutne im (samo-žrtvom svemu izmakle) Majke. A upravo je ta samoj-sebi prosudbena strela (više-ne-Anankina), u odnosu na pozadinski mrak vaseljene, jedna finalno nadošla preko-pravednost: – ona što izaziva preko-brzinsko prerastanje ovih triju, uzajamno zarobljenih glasova-u-čvorištu (sâmih Mojri), u muziku osmočlano-tonske razuđenosti. Jer, samorazvojno bogatstvo noćne školjke postaje, od tačke svog otvarajućeg prevršenja, jedna bezgraničnim grananjem penjuća dis-harmnija (muzika preko-brojnih sfera). Preteća propast trofazno-potpornoj ravnoteži Anankinoj zaobilazi se tek pomoću zamene treće od podokeansko-nebeskih suđaja, Atrope, sa njenom suvišnom (preko-brojnom) sestrom, suprotnošću-u-senci, Kronom (senilnom Hekatom) – prvom najavom opadanja steknuto-sopstvene svetlosti Mesečeve, koje dovodi do njenog zgušnjavanja i pada u mrtvo-planetarno; tačnije: – tek putem kružno-svetlouvirućeg zrcala bespovratne (“smrtne”) samospoznaje Anankine, iz koga ipak lomovno proizilazi i Njena ideja-o-uskrsnuću, providno-slojevitim krilima opremljen Eros... prvi put spoznat smisao među-zone… četvrtasto-kameno nadsvođe pripitomljavanja jednog, iz bespuća silno nadirućeg, morsko-nebesnog zelenila; ujedno: Velika Kola, kao okvir smisla za večno-ponavljajuće izranjanje jednog zvezdama predvodećeg božanstva, koje sebe na-tronu-sagoreva i poslednjim pogledom zastakljuje svoj prah; ... Jer, jedini je Njegov ostatak: – ostrvce blaženih, fiksirano na sutonjem obzorju: – crnocrveno jezgro prasunčevo, koje teži da izbegne (u oku Lahese držano) znanje o sopstvenom klijajućem kapacitetu, čija je cena gašenje i prolazak kroz agoniju prikovanosti Krstom sopstvene Sfere... A pri tom, to krst-vreteno nije drugo do rastavljene makaze, instrument prekrojavajućeg izmeštenja, koga grade skupa Lahesa i Klota, nagnute ka suprotnim stranama, ljuljajući unakrst (do u meru bezmerja) njegovo (prah-zvezdano) ležište... Jer tek usporavanje (zastajanje) njihovog rada, koje se dogodilo u rukama Atropinim (upor. Kroninim), dovelo je do one mere korisnosti što odgovara šestaru tišine: – spiralnom jednorogu, uzvinutom šiljku. A tek jednom dobro smišljenom, “korisnom ludošću”*, od strane prve Mojre (Lahese – koja je usled najveće blizine Stolu Majki, “jedino razumna”** /Gete/, tačnije, sposobna da rastavi makaze/šestar i otud prereže/baci nit/kocku –), zapala je, u stare tri, uvek na nov način propletene faze, i jedna polu-faza (zmijski svetlonosna, krijumčarski merkurovska, koja je broj tri ipo), – koja ih, u svetlometnoj peni, dotekloj od sobom proizvele kavge svetova, sveskupa iznosi ka nadnemoguće-četvrtoj fazi, koja je podmesečevom svetu široko nadsvodna; – dakle, ka fazi što je, usred dajmonskog preletanja/presecanja donjih i gornjih nebesa, umireno-svetlosna. Ali, pre nje, isprečava se nešto što je Anankinom Prestolu najoprečnije: zla kob trećeg (onog pre-odlučivog) – ili, onog što je kroz Neptunov rog/prevoj prerano uznoseće, i to ne radi dosezanja nego usisavanja (u stegu nečijeg prstena) čitavog (novozvezdanog) beskraja. Tako od senke (negativne strane) Atropine nastade Hekata (Krona): ona (kao Leta – u paru naspram Mnemozine, koju predstavlja Lahesa) nema dubinu sećanja, zbog koje bi joj trebalo obnavljanje vremena – već sva jeste ta klizeća površina: vreme bez uporednika – iščašen sadašnji tren, i to onaj koji oličava ne-fleksibilnost Anankine pre-odluke; tačnije: završenost plana stvaranja. Stoga, ona nema krila, kreće se samo po zemlji (svetu fosila); u nje (još) nema širokog pacifističkog duha, i bliska joj je tiranija sveobuhvatne majke, koja se može (paradoksalno) uspostaviti samo po cenu brisanja imena te iste. Pečat majčine nepovratnosti dovodi, kod nje, do neke vrste šoka i amnezije, a zatim autizma i dvoličnosti. Koristeći Atropin zaborav majčinih imena kao i nostalgiju za izgubljenim vremenom njihove združene vladavine, Kron se (kao Dovršeni) domogao (već urušenog) Prestola, zarobivši (u vlastiti prsten) njihov eho (što se otad produžuje sve do u ovozemaljsko). Jer Kron se – budući “star kao kamen” – jedini mogao odupreti Trojnoj Boginji, tj. odmamljivoj pesmi njenih sfera, i time odrediti mesto podzemnih preseka, vizuru svetlo-uznosećeg beskraja; tačnije, onemogućiti usisanost nižih svetova ne-preispitano-višim. <1>. A pritom je kob (dajmon) u-osnovi-plemenite Atrope ta što ona ne može da izađe iz zaostatka utopijskog trona (“eonske daljine pred-stvaranja”* /H. Broh), i što (još) sprečava da se to njegovo pra-ustanovljeno mesto pomeri, otkači od ušća vezanosti za podzemlje, te da zaplovi u novo otvoreno vreme. Ona je – neznajući to – primila na sebe najkritičniju tačku koja postoji unutar Anankinog Prestola, ali je i usred te iste (uz Lahesinu pomoć – drama između sestara) ostala njome nedotaknuta, istrgavajući za sebe sasvim drugačiju bit. Proces urušavanja/redefinisanja/izmeštenja Anankinog Prestola, međutim, ide do svog kraja. Jer ovo iskupljenje Atropino stiže prekasno po njega: – on joj, kao slika starog eona, u očima spiralno iščezava. Jer ona (za razliku od Klote) jeste nezamenljiv član velikog prstena – “ona koja se ne može zaobići”: samo ona drži kopču svetova u levoj ruci i desnom otvara njen patent (rimu određenu daljnim sferama). Mačje/ptičje oko (Nutino/Anankino) kao četvoro-zrakasta kopča snovidnog zaštičenja jednog osmočlano-zvezdanog prstena, onog časa se ugasilo kada je ugledalo malog pauka (prelju trofazno-strujnog kola potrebnog, u vidu tronožca, za jedno premoćno samoutemeljenje Anankino: – odveć uslužnu Klotu) u svojoj središnjoj polu-fazi; – jer njena nit je upecala Uljeza (kasnije upoznatog Tota/Hermesa) dovevši nit-razrešilačku Atropu u neposrednu opasnost. Izbacuje se, zatim, po volji Anankinoj, iz prstena Klota (oličenje paukovske prirode), a Lahesa, koja tu preostaje kao “jedino razumna”*, isprečava se između Atrope i Hermesa, to jest, stavlja se svojim dobro-naoštrenim aršinom (nit-razrešilačkim pogledom) nasuprot njegovoj nameri da sasvim zatvori kolo tkanja, te da spreči Atropu da niti ljudskih sudbina dalje prerezuje makazama, – i to sve samo zato da se ne bi dogodio Mojrama zaželjen premašaj sudbine! /jer te niti su sačinjene od dve, zlatnom kopčom pripojene, a inače sasvim mimoizlazeće osovine/. Uzevši, međutim, makaze od Atrope, Hermes je usporio njima iniciran proces prevazilaženja sudbine – ali je (i ne htejući to) samo umnogostručio snagu njegovog podzemnog rasta – njegovim upetljavanjem u prostore sitnog! Jer time što je preotetim makazama skratio Lahesin aršin (jedinicu tišine), Hermes je samo produžio rast Anankinog Prestola – u onom podzemno-lavirintnome, neizbrojivo šupljikavome. Tako je došlo do prskanja unutrašnje-potpornog prstena, što je kopčom uzglobljen unutar (po ukupnom broju Sirena, osmo-ugaone) Sfere (Krst-vretena Anankinog); ili, drugačije: došlo je do sloma dno-potporne (izvrnuto-tro-ugaone) granice njenog prvog proročkog sna, – to jest, granice na kojoj se san “od iznutra” buni protiv sebe, jer je za-pravdu-prekasno ozbiljujući, te pometnjom svojih lako-umreženih površina bezmalo zavodeći, – ali koji, pritom, osvetljava upravo onu šupljinu gde se krije subjekt novog stvaranja, a koja huči pokušajima nadogradnje jednog nadzemnog prostora. Ali, nakon vulkanske erupcije izazvane čahurom poslednjeg bezizlaza, koja sobom izbacuje na površinu i čitav jedan blaženo usnuli, vodokoreni pod-svet, pojavila se i neminovnost zemaljskog vladarstva: – tj. vladar oličen u najdalje izbačenom kamenu podzemnog neba: – sred-najvećeg-zla zaboravni i stoga ubrzo smenjeni Kron; dakle, ona ipak “korisna ludost”* nebeskog kockarstva. *** Iz najsamotnije vučje pećine – s ohlađenog dna vulkana, vuče izlaznu nit, nađenu pri vencu ponoćnog rođenja sunčevog, treća suđaja: Atropa; pogled joj, pritom, vrca varnicama previranja-u-sebi mnogih putokaza toga predela, jer on još nije dovršio svoj lik, niti izrekao svoj svemirski subjekt – stoga jer nigde još nije pronađen prostor njegovog do-uobličavanja; i jer mu nedostaje jedna posebna tonska srž od ponoćnim ogledalom srebro-izlivenog, nemom muzikom sveprerastajućeg prostora: tačan (Lahesom odmeren) ugao pokreta visoko-rizičnog premašivanja sudbine; – mikropomični ugao koji, iz stanja pometene mu mogućnosti, ipak kristališe vodilju /nit povratka ka kružno-izmicajnom poreklu, ili greškom-odmotanom klupku vremena/; odnosno, ukazuje /tom novom mu zračnom iglom/ na levi put, gravitacionu prisilu svekretanja ka donjoj granici, – tunelu bega-od-sebe-same samonikle svetlosti, prolazu za dah skorog iščeznuća onog zrcalno odlivenog lika te svetlosti što se i sam začeo u ideji o nevezano-zvezdanom paliteljstvu. A ta nepoznanica je potpuno bezlična u svojoj sveobuhvatnosti, čak i u muklo-prikrivenom joj procesu sopstvenog pred-samosvesnog izlučivanja (iz napuklog zrcala). I ona, kroz Atropu, konačno govori: – Jedini vredan izbor jeste onaj koji svojim poslednjim (desno-zaokretnim) hicem vraća na prvu (levim, protiv-težno umirenim, zaokretom tek domišljenu) pretpostavku: – da je postapokaliptički zaborav ono jedino stanje duha koji je uistinu sa-vesno (te koje je, pri tom, i u sebi milionito komunicirajuće), – jer zna smisao svoje negacije, i pre nego što je u-vremenu-susretne /tu biti znači postajati levom stazom*/; odnosno: – da je prostor bezgranične slobode u pojavljivanju, ili, mesto nečijeg uvek-već-samotničkog prisebljenja (stvaranja slike susreta između najvlastitijeg sopstva i njegove ponorne drugosti), zajednički (– granicom putujućih susaznavanja umnožavajući –) za sve ono što tu, jednom neumitnom konstantom dah-odstojanja, sprežno postaje. – Jedina vredna patnja je ona koja dolazi od sebe-produženog eha primalne narcisoidnosti, – eha koji je ostao sam da lebdi u prostoru – paklu kružne nedefinisanosti; te koji je ostao bez pamćenja sopstvenog uzroka – jer se ovaj bespovratno izmestio u svoj davno-kolapsirani efekat; te koji je morao da, bez pomoći ikakve prikaze, kakva bi mu pridošla od spolja, smisli sopstvenu nadkrajnosnu opreku – dovoljno protiv-težnu da probije krug ove (nemoguće) podudarnosti. “ (...) čas raspevanosti na mestu sklapanja kruga, kad se jedinstvo svetova zaori u jednom poslednjem odisaju svemira: (..)* ” (H. Broh: Vergilijeva smrt) APENDIKS <1>: Prvobitno se rad Anankinog Vretena odvijao bez greške: – on još ne beše uvlačio (“kidnapovao”) odabrane smrtnike u sopstvene sfere. Iako hiperborejski izmaknut spram patnje nižeg sveta, on ne beše okrutan već bezmalo darodavan. Ali tu (jezovito) ne beše nikoga ko njegov dar (zdanje jednog još-neprevagnutog vremena, rođenog-u-snu) mogade da primi. Usled toga je Anankin Presto ostao obavijen jezom ne-događajnosti. Plan stvaranja, u Umu Anankinom, najpre beše plan nesusretljivo-paralelnih, antiprostornih svetova, – još ne i onih ovostranih, iz-Haosa-svetlometno postajućih! Upravo na osnovu takve prirode majčinog sinopsisa bila je moguća bespovratna emancipacija stvorenja, tj. njihovo (najpre samo iznimno) usuđivanje na strašnu cenu svog osamostaljivanja – izronjavanja iz dubine pra-noćnog ogledala. Trojna Boginja (zvezdama predvodeća “vučica”), pre nego da je bila Genezida (milenijumski razvojna – “naga izdižuća iz haosa”*, žalno-posmatralački lik pramesečev – “velika lutalica”**) beše Ananke (predživotna harmonija, zbog udaljenosti hladna i neumitna, ali koja je ipak uklopila, u stvarnost svoje sinopse, jedan zemaljski par, i postavila ga u središte svojeg trodelnog nit-svetlonosnog stvaranja). I upravo u ove druge, prva ideja (rođena-u-snu) beše Dete Haosa, Eros-Kalisto; kristal sklapanja udaljenih događanja, koga oblikuje Vihor (Genezidinih) Elemenata; dvojno jaje svetlosti-i-tame, iz koga se (uz krik novog osvita) probija Feniks: pri tom, odlivak Senke njegovog Plamena jeste umirući polu-bog, Kron, koji teži večno da-živi-smrću svoje boginje-majke, sestre-u-senci, Krone. Ananke, međutim, svladava vlastitu Senku (Hekatu-Kronu – koja je, protivno nebeskom zakonu, privela jednog zemaljskog uljeza, Hermesa, na zvezdano-orošen presto) samopreobrazdom u vlastitu Kćer (suđaju Lahesu – koja s daljnih sfera, radi pomoći smrtnicima u stvaranju državnih zakona, za kratko silazi na Zemlju). I radi nje (Kćeri) ona slama sopstvene pečate, pege na licu jednog mnogo daljeg sunca – dakle, sâm logos vlastite (vanzemaljske) vrste! Jer samo on (taj logos) ispovrće put Lahesinog (ovozemaljskog) razvoja-do-sebe (koji je – kao ekstremno individualan – različit od onoga u Sestre Anankine, Genezide – koja je, kao pra-oblik sveopšte struje, svako i niko). I, stoga: spasenjem, za srušeni presto Anankinog misaonog svesadržiteljstva, jedne – putem obasjavanja slučaja – njega-prevazilazeće svetlosti, ta majušna zasvođena svetlost (Kćer-suđaja) ima odlučujuću ulogu u obnavljanju (na drugoj, pomerenoj ravni) tog istog, ehom rasprostirućeg prestola. Jer, Majčini lednički vrhunci jesu pečati preobraženog zla – onog zla koje se još nije desilo, ali koje je još u pretpočetku fiksirano kao nužno: radi iznalaženja puta beskrajnog zaobilaženja Njene, u-Umu-dovršene, tvorevine – koja je prevaga samo jednog izdvojenog vremena; ili, drugačije, radi izbegnuća Njome predodređenog časa stropoštavanja svemirskog skladišta (“zvezdane posude sfera”** H. Broh; takođe: zaprege Sunčevih kola) u ambis druge smrti. Shodno tome, Kronov gest prokazivanja pesme sirena, tj. branjenja sebe i ostalih stvorenja što prebivaju u nižim svetovima, od hipnotipčkog zova viših sfera, nije bio – iako je slučajem ispao koristan – plemenito motivisan. On beše rezultat projekcije njegove sopstvene kanibalističke naravi na sâmu Ananke. ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Ja se na ovom mestu pozivam na tezu Roberta Grejvza, po kome su “nakon dolaska osvajača iz centralne Azije” grčki mitovi “bili krivotvoreni, kako bi se opravdale društvene promene”*. Ali to krivotvorstvo, po mom uviđanju, ima i pozitivne učinke. ---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Napomena: Korišćene su slike Evelin de Morgan, i to: kao naslovnica Arijadna na Naksosu i u centralnom delu Duhovi Oluje

Test se pokazao tačnim za većinu ljudi koji su ga rešili. Pogledajte šta će vama otkriti

Svjetlost pokazuje put iz fizičkog svijeta. Osoba treba misliti na Boga i više odredište, a ne dopustiti drugim mislima i brigama da je ometaju. Kada se svjetlost pojavi, gubi se svijest o tijelu. Prilikom odvajanja od tijela, tjelesna bol i patnja, koje su možda postojale, više se ne primjećuju. Način na koji duša napušta tijelo […]

Naučno je dokazano da miris peciva pozitivno utiče na raspoloženje, pa čak i vraća u detinjstvo, u neka bezbrižnija vremena... Od ove smese se ne moraju iznimno praviti samo kifle, jer kada prvi put budete umesili testo, shvatićete da je savršeno za sve što vam padne na pamet od peciva. Anđeline kifle, meke kao duša! Recept za svaku priliku!

Ovakve noklice moji doma jako vole, jednostavne su za napraviti i ne raspadaju se.Nije vam potrebna vaga za mjerenje.....

"Srpkinja Je Mene Majka Rodila."

Ova fina pogača je često na našem stolu, mekana k‘o duša i vrlo jednostvna za pripremu. Pravim je po divnom receptu drage koleginice blo...

Japanske palačinke se prave od identičnih sastojaka kao i one klasične, ali na potpuno drugačiji način, te je i ukus nešto posebno. One se izdvajaju neobičnim izgledom - pufnaste su, mekane, pahuljaste i debeljuškaste, podsećaju na slatki oblak! Japanske palačinke se prave tehnikom suflea i neverovatno su popularne u ovoj azijskoj zemlji.