Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organizuju mama i tata nego deca. Da se igra fudbal dok mrak sasvim ne proguta loptu. Da se bude lopov ili žaca. Da se ako kasniš trči u školu jer neće valjda kolima da se ide i mama i tata da voze. Da se na brdu založi vatra i da se zna koja je pečurka dobra, a koja zla. Da se u baricama pored reke hvataju punoglavci. Da se beži kad u travi nešto šušne jer je možda zmija. Da se subotom ujutru spava i posle devet sati jer cela ekipa ionako spava, a igra počinje tek kad se svi skupe. Da se sanka dok se rukavice ne zalede i da se onda posle večere koja se od gladi sama jede, rumenih obraza sanja o velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi. A roditelji uglavnom misle da je za decu bolje u tom velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi...jer roditelji uglavnom zaborave šta je bilo važno kad su bili deca.

Visoke i pod toplim suncem poluosušene stabljike trave. Nečija suknja boje sleza koja lagano leprša pod popodnevnim povetarcem. Mala sam i pogled mi doseže do visine kukova tih velikih ljudi. Ima ih puno i stoje tiho i ozbiljno dok pop govori nešto što ne razumem. Svetlo se probija izmedju njih uz omamljivu toplotu. Leto. Šapati su pronosili da je bila mlada. Meni to nije značilo, jer sam bila dete i meni su svi oni bili stari, a neko ko je imao ćerku stariju od mene i stariju čak i od mog brata nije baš mogao biti toliko mlad. Ali ipak sam osećala tu tugu koja je odzvanjala u tišini i pojačavala se tim šapatima koji su žalili mladu ženu. Ta mladost odraslih ljudi je deci nedokučiva, jer deci su mlada samo deca, a svi odrasli su manje ili više stari. Ne znam kako se zvala ta mlada žena i dok ovo pišem nemam koga da pitam. Ali ćerka joj se zvala Sneža, a muž čika Ciga. To znam. Zašto sam ja malecka bila na tom tužnom skupu odraslih ljudi, ne znam. Verovatno su svi došli i nije bilo nikog da me čuva. Ali te suknje boje sleza se sećam. I tuge koju sam osećala ne toliko prema toj ženi koju nisam baš poznavala, nego prema njenoj ćerki koja je izgubila mamu. A čika Ciga je imao divne ruže. I onda nekoliko godina kasnije, pevale su Lepa Lukić i Hanka Paldum u Domu kulture. I na kraju koncerta mene uz čika Cigin blagoslov, pošalju žene iz biblioteke da preko parka kod njega uberem buket ruža i donesem za Lepu koja je bila glavna zvezda i koliko se sećam, nekako povezana sa našim lokalnim podnebljem. I uberem ja jedan veliki buket, ne mareći za trnovitu odbranu koje su pružile i pitajući se da li su te ruže stvarno njegovih ruku delo ili jedna cvetna zaostavština njegove žene od onog tihog letnjeg poslepodneva. I otrčim nazad preko parka, ruže za malo pa veće od mene. A oni stoje svi na bini i nešto ćaskaju. A ja pravac ispred Hanke i pružim joj buket. I sećam se da su me svi pogledali upitno, jer Lepa je tu bila Elvis i ruže su naručene za nju. Naravno da je trebalo podeliti buket. I da me nisu toliko izbole te cvetne lepotice, verovatno bih to i uradila. Ali nije bilo vremena, a Hanka je sa njenom plavom kosom izgledala kao neka Barbarela koja je bila super heroj mog ranog detinjstva i buket je njoj otišao sam. I pitala me mama kasnije kad smo već otišli kući zašto nisam ruže dala Lepi kako je čika Ciga bio naručio. Ali ja više volim Hanku, sećam se da sam rekla.

https://www.instagram.com/sue_stylestuff/ Photo: Sue Timson Kad sam bila sasvim mala, moja Nana nije imala veš-mašinu. Ali sećam se njene posteljine - bela kao sneg, uštirkana kruta kao papir i sveža, pa kad dotakne kožu sve te prodju neki rajski žmarci. I tako ona založi vatru u dvorištu ispod male kućice, kojoj je taj pleonazam bio ime, i na vatru stavi jedan veliki pocinkovani lonac sa širokim drškama sa strane i u njega belu posteljinu i onaj prašak iz pamučne vrećice - Ava ili Henko - i kuva taj veš, celo dvorište miriše. Kuva ga i krčka u tom loncu ne znam koliko dugo, ali u mom dečjem vremenu jako dugo, pomislio bi čovek da svi imamo kugu. I trajao je taj pocinkovani lonac mnogo duže nego moja Nana, iako je izvisio na račun neke cure iz Gorenja. I vidjala sam ga posle po dvorištu kako po raznim ćoškovima traži neku svrhu, ali nikad više nije bio onaj isti. Jednog dana je i on nestao. I neki put tako stavim vodu i malo praška u šerpu i pustim da provri. I taj se miris lepog dvorišta moje Nane ponovo razleti oko mene i vrati me na momenat na stazu od kaldrme ispod trešnje dok se na žicama podignutim i poduprtim dugačkom drvenom motkom na v, suše čaršavi i vijore kao bele zastave koje se predaju čistoći. A majke mi nismo bili kužni.

Snipping corners off days and weeks: goings-forth, stayings-put, and other things in between. Current project: Snippets of New Orleans. Past project: Snippets of Serbia. More at www.emmafick.com . All images copyright Emma Fick.