Цитата сообщения Лада_Германовна Прочитать целикомВ свой цитатник или сообщество! Шапка и митенки «Чини». Автор: Галина DAMские PALьчики.ru. Эти вязаные шапка и митенки были созданы дизайнером Giuseppina Flamini http://www.ravelr...
Çini Ustası Sıtkı Olçar
Može za doručak, može za ručak. I u restrikciji.
Vitaminske domaće bombone za bol u grlu i prehladu. Mogu se jesti i kad vam se jede slatko. Ovo je jedan stari dobri recept uz sada nove l...
Лукашенко та інші чини були на трибуні зі спеціальним кондиціонуванням, а усі ніші - без масок у натовпі
Боже драги шта се чини данас од Црне Горе под тројством званим – Мило, ДПС и Милова државна телевизија?! Тај призор – наизменичног смењивања
ПОДПИШИСЬ НА КАНАЛ.🙏🙏🙏ТЕКСТ ЗАГОВОРА:Игла острая войди в врага (имя) боль чини, покоя лиши. Пусть (имя вр) чертыхнётся оборонки своей лишится. Не ладу ем...
-На нама је да се Господу молимо, Господу који је две хиљаде година Духом Светим Цркву водио и чувао, да то чини и убудуће све до Другог доласка Христовог, поручио Владика бачки Иринеј. Храм Света Три Јерарха, у којем се молитве приносе Живом и Истинитом Богу већ триста година, Алмашки крај и цео Нови Сад, 19. септембра 2018. године били су домаћини прославе Патрона Епархије бачке. На дан празновања Чуда Светог архангела Михаила у граду Хони (Колоси) у Малој Азији, свету архијерејску Литургију је служио Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење Преосвештене господе Епископâ банатског Никанора, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, осечкопољског Херувима, умировљеног канадског Георгија, умировљеног милешевског Филарета, умировљеног нишког Јована, ремезијанског Стефана, бачког Иринеја и мохачког Исихија и свештенства из више епархија Српске Православне Цркве. После читања одељка из светог Јеванђеља, присутнима се обратио митрополит Порфирије честитавши Патрон домаћину, епископу Иринеју, монаштву, свештенству и верном народу свих парохија Епархије бачке. -Када вера постане наш живот, она се претвара у бескрајно поверење у Бога и свецело препуштање себе Њему. Прослављајући Чудо у Хони, ми видимо колико је неопходна вера у нашем животу, да би читав наш живот постао чудо и да би наше очи духовне биле чисте и освећене, како бисмо могли да проникнемо иза онога што се голим оком види иза свега и у свему, да бисмо видели силу Божју која чини чуда у нама и око нас. Вера да би била жива и јака, потребно је да је непрестано подгревамо, загревамо, умножавамо, увећавамо својом молитвом коју обављамо у храму Божјем, на светој Литургији, али и у осами, изнутра у срцу свом, али и више од тога, да читав живот наш постане молитва, и постајући молитва постане једно богослужење, на којем се пројављује управо Онај за Којим чезнемо, Који је Спасење наше, навео је митрополит Порфирије. По завршетку евхаристијског славља, присутнима се обратио и владика Иринеј, поздравивши архијереје, захваливши им на доласку и учешћу у прослави и честитајући славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој. -Поред Патрона Епархије бачке, данас имамо и друге празнике и јубилеје. Триста година је навршено од изградње првог алмашког храма Света Три Јерарха, који је био мањи, од трошног материјала, али на овом истом месту, то је велики датум и догађај. Ми смо Богу благодарни и Светим Јерарсима за њихово молитвено покровитељство у нашем животу, посебно у животу парохијâ при Алмашком храму. Такође, спојили смо и сећање на стоту годишњицу од присаједињења Бачке, Барање, Срема и Баната Краљевини Србији. Овај догађај је значајан и за живот Цркве, и за живот народа, и за државну ипостас у овим крајевима северно од Саве и Дунава, казао је Епископ бачки Иринеј на сабрању у Новом Саду. Владика Иринеј је додао: -Време у којем живимо није једноставно. Дух неслоге и раздора почео је да делује и у нашој Православној Цркви широм света. На нама је да се Господу молимо, Господу Који је две хиљаде година Духом Светим Цркву водио и чувао, да то чини и убудуће све до Другог доласка Христовог. На нама је да се трудимо да будемо што више хришћани и људи вере, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Дивном празничном пригодом, Епископ врањски г. Пахомије даривао је Епархији бачкој и владици Иринеју икону Светих мученика сурдуличких, као и део моштију тих угодника Божјих који су 2017. године прибројани диптиху Светих. Литургији су присуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада; г. Владимир Стојковић, члан Градског већа; г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за односе са Црквама и верским заједницама; г. Душан Миладиновић, директор Јавног предузећа Урбанизам; г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада; г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада; г. Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај;, г. Никола Перваз, председник Црквене општине новосадске; као и делегација команде Прве бригаде Војске Србије. Молитвену радост одржану у Новом Саду појањем је увеличао хор Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Од 1971. године, предвођени Епископом бачким, верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – Светог архангела Михаила. Први мештани Алмашког краја, дошли су из села Алмаша 1717. године и населили тадашњи Петроварадински шанац, данашњи Нови Сад. Прву цркву на овом месту саградили су Срби 1718. године. Међутим, храм није био дугог века будући да је био изграђен од трошног материјала. Саграђена је нова црква од непечене цигле и дасака и освећена 1733. године. Од чвршћег материјала је саграђена тек 1797. године, и у том истом облику стоји и данас. Драгоценост Алмашке цркве је Предићева икона Богородица са Христом, дар Арсе и Анке Пајевић. Ова икона од 1905. године стоји у Богородичинм трону, јер је чудотворна икона Пресвете Богородице која је ту стајала, нестала у страхотама Мађарске буне 1849. године. Слава Алмашког храма је празник Света Три Јерарха. Извор: Епархија бачка
Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио. После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота. Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу. Св. Василије Велики, , О посту У закону је Бог заповедио синовима Израиљевим да сваке године дају десетак од свега што стекну. Чинећи тако, они су примали благослов на сваку своју делатност. Знајући то, свети апостоли су усхтели да нам, ради помоћи и благочинства нашим душама, предају нешто веће и узвишеније, наиме да подамо десетак од дана нашег живота, да их посветимо Богу, како би се благословила сва дела наша и како бисмо сваке године били помиловани за све грехе у току целе године. И одлучише да освете ових седам седмица поста... Временом су расудили да додају још једну седмицу, наиме, да би се они којима предстоји да ступе у подвиг поста уходали и привикли, и да би указали почаст броју посне свете четрдесетнице коју је постио Господ наш... Ава Доротеј, Поука XIX (О светим постовима) Разрастају се славословља и песмопјенија, милостиње и молитве којима се благи Бог наш умилостивљава и приклања ка милосрђу умирујући душе наше и дарујући нам отпуштање грехова у оној мери у којој се ми искрено обраћамо Њему. Припаднимо к Њему са страхом и трепетом уз обећање да ћемо оставити своје лоше навике... Будимо усрдни у псалмопевању и службама црквеним, пажљиво се трудећи да упознамо Слово Божије. Јер како се тело храни хлебом, јача и расте, тако се и душа храни Словом Божијим. Чинимо стално коленопреклоњења (метаније), свако по својој сили и колико му је одређено... Једни другима помажимо јер неко је немоћан, а други је пак силан. Не будимо непокорни, будимо добри, послушни, богоглагољиви, мирни, снисходљиви, милосрдни, кротки, благопокорни, испуњени милости и благих плодова. Св. Теодор Студит, Поука у среду прве седмице поста Мада је постио два дана у седмици, онај еванђелски фарисеј није од тога имао никакве користи, јер је његов пост био помешан са гордошћу и осуђивањем ближњег. Значи ли то да пост не доноси никакву корист? Међутим, колико је пост користан онима који га савршавају богоугодно и како доликује, показали су Мојсеј, Илија и Сам Господ. Мојсеј је савршавао четрдесетодневни пост на гори (разбудите, молим вас, своје умове, и успните се, кад вам је дато време за то, заједно са Мојсејем на гору, код Бога, да бисте се посредством тога, као по путу, узашли до Христа Који, међутим, не обитава на гори него на небесима и полази заједно са нама). Мојсеј је, дакле, савршавао четрдесетодневни пост на гори, и према Писму, видео Бога, али не у загонеткама него у откривењу, беседио је с Њим и разговарао као што се разговара са пријатељем. Бог га је поучио, па је и сам Мојсеј друге поучавао о Њему... Св. Григорије Палама, 6. Беседа (која побуђује на пост, која је била изговорена у прву недељу Великог поста) Циљ је богочовечанске културе: преобразити не само човека и човечанство, већ кроз њих и сву природу. Но, како се постиже тај циљ? Једино богочовечанским средствима. A то су еванђелске врлине: вера и љубав, нада и молитва, пост и смерност, кротост и жалостивост, богољубље и братољубље. Практиковањем ових врлина изграђује се богочовечанска, светосавска култура. Упражњавајући ове врлине, човек прерађује душу своју из ружне у лепу, из мрачне у светлу, из грешне у свету, из тамолике у христолику. И тело своје претвара у рам, у који урамљује христолику душу своју. Св. Ава Јустин Поповић, Светосавље као философија живота Пост је израз нашег стварног смирења, одсуства уверености у саме себе и сопствене врлине, и истовремено, сведочанство наше истинске слободе да се отворимо пре свега за разумевање сопствених немоћи и осећање греховности пред благодаћу која нам је дата и пред дуготрајним трпљењем Божијим. Тако пост задобија духовне размере и његови плодови јесу духовна постигнућа (Мт. 4, 4). Он је супротност стомакоугађању и пијанству, који се ослањају на самозадовољство и апсолутизам природе и на њено отуђење кроз чулно уживање и телесно мудровање. Протопрезвитер Михаил Кардамакис, Подвиг и пост (Православна духовност) Иако пост у почетку узрокује слабост, касније ће се испоставити да нам омогућује да мање спавамо, да бистрије размишљамо, да делотворније радимо. Многи лекари потврђују да периодично упражњавање поста доприноси телесној хигијени. И мада захтева истинско самоодрицање, пост не подразумева насиље над нашим телом – напротив, он доприноси његовом здрављу и уравнотежености. Већина људи, који живе на Западу, обично једе више него што је потребно. Пост ослобађа наша тела од бремена прекомерне тежине и чини да она буду наши сатрудници у молитви, бдењу и одговарању на позив Духа. Мати Марија и Епископ Калист Вер, Смисао Великог поста Ако је Велики пост човеково поновно проналажење властите вере, он је такође његово откривање живота и његовог божанског смисла, његове свете дубине. Уздржавањем од хране поново откривамо њену сласт и поново се учимо како да је примамо од Бога са радошћу и захвалношћу. Скраћујући музику, забаву, разговор и површну „друштвеност” поново проналазимо крајњу вредност људских односа, људског рада, људске уметности. И све ово поново откривамо једноставно стога што проналазимо самога Бога — што My се враћамо, a кроз Њега враћамо се свему оном што нам је Он дао у својој љубави и милости. И тако, на Васкрс увече певамо: „Све је данас испуњено светлошћу, Небо и земља и подземље. Зато цела творевина нека светкује Христово васкрсење; У њему се утврђујемо. He лиши нас овог очекивања, Човекољупче!“ Протојереј Александар Шмеман, Велики пост МОЛИТВА ПОСТА Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Св. Јефрему Сирину... Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер службе у ове дане нису по обрасцу посних служби)... Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важно место у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник“ за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести, које се нам формирају живот и онемогућавају нас чак и да почнемо да се окрећемо Богу... Протојереј Александар Шмеман УБЛАЖАВАЊЕ ПОСТА Црква је одредила тешким болесницима – од туберкулозе, шећерне болести и других тешких хроничних болести – да могу држати онај најблажи пост, на риби и зејтину читаво време, исто тако жене трудне и које доје, такође тешки радници и престарели. Зато не претеривати, ако је немоћан човек да држи сувише строг пост и да на тај начин онемоћа још више... Патријарх српски Павле, Пут у живот ВЕЛИКОПОСНА МОЛИТВА СВ. ЈЕФРЕМА СИРИНА Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави – даруј мени, слузи Твоме. Да, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Извор: Православље
Грех је смрт и разарање, и никакви целофани у које лукаво ђавоље искушење увија грех, како би нам понудило да поновимо Адамов грехопад, не треба да скрену с пута верујућег човека. Грех је непријатељ. Његова слабост јесте његова неспособност за живот и ми треба да видимо суштину греха и да видимо слабост овог непријатеља људског рода. *** Грех је као промашај: човек који се не креће добрим правцем промашује најважнији циљ – циљ свог постојања. *** Суштина греха, суштина зла јесте супротстављање себе Богу. *** Људи вероватно никад не би грешили кад би видели истинско лице греха. Задрхтали бисмо од ужаса. *** Грех ремети Богом одређени поредак живота, зато што је суштина греха богоодступништво. Свако дело које не одговара Божијој вољи и Божијем закону, јесте одступање од Бога, непризнавање врховне власти Бога над творевином, оно је грех. *** Грех и живот су неспојиви. Због тога имамо сведочанство о томе да грех рађа смрт – у смислу да је живот по закону греха неспојив с људским бићем. Живети по греху значи уништавати живот. *** Грех као кршење Божијег закона има изузетно опасне последице, зато што раскида везу између Бога и човека. *** Наши грехови нам стварају препреку, зато што у греховима отупљује наше духовно осећање – посебно ако се навикавамо на то да грешимо, ако постајемо сродни греху, ако губимо способност да разликујемо добро и зло. Тада грех као нека краста, као неки панцир окива нашу душу и ми постајемо неспособни да ступимо у општење с Господом. *** Грех је болест, тако о њему говоре сви свети оци, који су писали на тему греха. Грех је одступање од норме, то је ненормалност, то је заиста болест, духовна болест која често прелази и у физичку болест. *** Сваки грех је безумље, зато што је Бог апсолутни Разум и поредак живота који је Бог одредио представља испољавање Божанског разума, а грех и порок су безумље, јер се супротстављају Божијој замисли. *** Коришћење греха ради остваривања циљева – без обзира на то да ли да су у питању циљеви повезани са животним задовољствима, каријером или стицањем материјалног благостања – могу се упоредити с конзумирањем алкохола и дроге. И једно и друго ствара лажан утисак да су постигнути извесни циљеви – радост, спокој, комфор, благостање, појачана активност. Али знамо да ни дрога, ни алкохол, никад нису помагали људима да остваре циљ. Исто то је и са грехом: никад, ни у којим околностима, човек, ослањајући се на грех, није у стању да постигне срећу и благостање. *** Можемо сами да изазовемо грех. Кад не избегавамо општење с људима који тврде да човек има право да живи по греху, кад се погружавамо у псеудокултурну средину, која пропагира грех, кад чинимо много тога другог, што у нашој свести изазива интересовање за грех и тежњу према њему, сами себе провоцирамо. Али грех могу да изазову и животне околности, и људи с којима се дружимо. Искушења могу да долазе како са спољашње стране, тако и од нас, од нашег разума, она проистичу из нашег унутрашњег живота. *** Ако буду коначно избрисане границе између добра и зла, ако људи који су изгубили способност да разликују добро и зло, буду темељили свој живот на греху, без обзира да ли је то породичан, друштвени, државни, општељудски или васељенски живот, то ће значити да је наступио крај света, зато што су грех и живот неспојиви. И крај света о којем говори реч Божија је управо владавина греха, кад ће људи доживљавати грех као животну норму. *** Данас, по први пут у току целе људске историје, живимо у време које брише границу између греха и праведности, између истине и лажи. Зато се људи не кају за грех, већ се често поносе грехом, свесно темељећи живот на греху. *** Грех је болест и као болест он подрива човеков духовни, а и не само духовни живот. Грех разара људску личност, али то није одмах очигледно. Понекад је грех праћен извесном еуфоријом, а греховне појаве – пороци, се у нашој свести приказују као нешто врлинско, потребно и корисно. *** Пороци који уништавају људску личност и помрачују људске односе представљају испољавање греха. Грех је одрицање од Бога, од животних правила која је Он одредио, то је одрицање од испуњавања Његове воље. Сваки човек који тежи ка томе да се избави од порока треба да савлада грех, односно да учини супротно од онога што су први људи учинили у рају. Овакав човек треба да поверује у Господа и да преузме обавезу да испуњава Његову вољу. Без вере и послушања Богу нема спасења. *** Данас на идеализаији греха ради огромна индустрија псеудокултуре, која грех чини привлачним, која га приказује у упадљивом и лепом паковању: „узми, користи, уживај“. Нема ничег новог, јер је управо то и ђаво говорио првим људима у рају: „Узми овај плод, поједи га, нема у томе ништа лоше – постаћеш исти као Бог. „И данас нас уче томе да не треба да се бојимо греха, већ да – напротив, треба да ослобађамо стега своју природу, да уживамо у животу не правећи разлику између греха и светости. *** Сваки човек који ступа на пут борбе с грехом треба да има јасну представу о природи ове опасне појаве, ове болести која за човека представља смртоносну опасност. *** Борба против греха је тешка борба и грех није невина ствар, посебно онда кад огромне снаге раде на томе да представе грех као један од модела људског понашања, као једну од могућности човековог законитог избора. Управо с таквим избором се најчешће повезује нетачна, изврнута представа о људској слободи. Тек кад се избор у корист греха претвори у крваве злочине, друштво дрхти од ужаса, али ни тада не види истинске узроке страшних појава које грех доноси у људски живот. *** Свети оци посебну пажњу обраћају на овај поредак кад човек усваја грех и истичу важност у савладавању грешних мисли, а тим пре греховних осећања. И оци скоро једномислено сведоче о томе да човек који је кренуо путем греха, који чини греховна дела, трпи пораз. *** Ако научимо да се боримо с грехом у свом личном животу, у дубини своје душе, ако будемо пружали отпор и злим, греховним помислима, и греховним осећањима, и ако се чак будемо борили с греховним навикама, с греховним поступцима, то ће бити велика битка за живот, за сопствени живот. А ако се људи заједно прихвате сличних дела, то ће бити само превладавање тежњи људског друштва ка распаду и уништавању. Припремио јеромонах Игњатије (Шестаков) Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил Са руског Марина Тодић Извор: Православие.ру
Горд човек је несрећан човек. Другачије не може ни бити зато што живот који се заснива на греху, на отуђености од Божанског, не може бити срећан. *** Горд човек је увек усамљен, зато што гордост рађа надменост, гордост уништава здравље и пријатељске односе међу људима. Горд човек је увек усамљен, чак и ако је окружен људима које назива својим пријатељима. *** У гордости се открива сама природа греха чија је суштина – одбацивање Бога. *** Гордост је синоним за зло, синоним за грех. И богоодступништво се такође испољило у истом греховном пороку – гордости. Човек самог себе ставља на место Бога, а то значи да му Бог није потребан. Управо ово супротстављање свети оци називају гордошћу. Гордост је синоним за грех и мајка свих порока. О томе говоре многи свети оци, који гордост сматрају испољавањем саме суштине греха и узроком свих људских порока. *** Гордост никад није била инструмент чија би примена помогла човеку да изгради своју срећу. Напротив, горд човек је слаб човек. Он мора да улаже огроман напор како би се заштитио од тога да његова гордост буде повређена, јер за њега нема већег бола и веће патње од повређености гордости. И да не би осећао ову бол горд човек се упушта у многе ствари, укључујући злочине, лажи и лицемерје. *** Шта се дешава у души гордог човека? Он самог себе ставља у центар живота, а сви остали људи су за њега на периферији овог живота. Ако верује у Бога, а притом остаје горд, Бог је за њега и даље на периферији. *** Људска сила повезана с гордошћу потискује Бога из људског живота. *** Свети оци с правом тврде да је суштина греха гордост, надменост, зато што је управо гордост она покретачка снага која чини да се човек супротставља Богу. *** Гордост и лаж нису одвојени пороци, као многи други, већ израз онога што грех јесте, што зло јесте. Управо због тога су последице дела човека који свој живот темељи на гордости и лажи најопасније и најпогубније. *** Горд човек сва своја достигнућа приписује искључиво себи; он не сматра да му је у овим достигнућима неко помагао или да је у њима суделовао. Али горд човек на задивљујући начин негира свако своје учествовање у сопственим поразима и неуспесима и то представља извесну унутрашњу противречност, извесну лаж која је присутна у људској гордости. *** Гордости су посебно подложни талентовани, способни и частољубиви људи. Човек који је свестан својих талената и своје снаге, овим талентима објашњавање све позитивно, што се дешава у његовом животу. Он се навикава да се ослања само на самог себе, нико му није потребан, често му ни Бог није потребан. *** Горд човек је најчешће завидљив, гневљив, злобан, склон осуди и испољавајући се кроз ове пороке постаје усамљен. Горд човек је увек усамљен. Он се наслађује својим сопственим „ја“ постављајући га у центар постојања. Међутим, што више брани свој животни став, тим више урања у усамљеност. *** Гордост у потпуности открива саму природу греха – не неку раван, не неку страну греха, већ саму његову природу и представља извор многих других порока међу којима посебно место заузима завист. *** Онај ко себе ставља на место Бога, ко одбацује Бога, ко се ослања на своју снагу, ко осећа да му Бог није потребан, лишава се благодати. И знамо како за тили час богати постају сиромашни, здрави се разбољевају, како живот младих људи пуних снаге долази у додир за злочинима и пороцима. Знамо такође у како изузетно тешком стању се налази цео свет, цела мала људска породица која живи на једној планети – колико је ратова, колико је неправде, колико је патње, колико је туге! Али се поглед гордог човека на томе не задржава – он се и даље опија својом влашћу лишавајући се Божије благодати. Припремио јеромонах Игњатије (Шестаков) Патриjарх Московски и целе Русиjе Кирил Са руског Марина Тодић
У младости сам писао песме. Неки социјалистички критичари нашли су за паметно да их критикују као „декадентне” Владета Јеротић (1924), лекар, психијатар, књижевник, академик, добитник је награде за животно дело „Доситеј Обрадовић”, коју додељује истоимена задужбина. Јеротић је, каже се у образложењу жирија, својим животом, делом и деловањем, по свему, на трагу мисије коју је у српском народу остварио Доситеј Обрадовић. Завршио је гимназију и у Београду. Специјализирао је неуропсихијатрију, а у Швајцарској, Немачкој и психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења болнице „”. Од 1985, као професор по позиву, предавао је две деценије Пастирску психологију и медицину на у Београду. Аутор је четрдесетак изузетно значајних књига. Члан је САНУ, и Медицинске академије. У Доситејево време, стиче се утисак, више се улагало у образовање, него данас? Не знам да ли је тако ако мислите на Србију, која се још није била ослободила турског ропства. Ако мислите на Европу у Доситејево време, можда сте у праву. Вредности се ипак мењају. Ваља разликовати трајне вредности, као што је универзална етичка порука, вредна за свако доба и за сваку религију: „Не чини другоме оно што не желиш да он теби чини”, па их разликовати од пролазних вредности, које се мењају из века у век. Доситеј Обрадовић је оставио пример своме народу, како својим животом тако и својим књигама, трајне вредности садржане у његовом истинском просветитељству, и још више, у његовој верској толеранцији, толико потребној и нашем времену. И култура нам је на маргини друштва? Не само код нас. Када је Освалд Шпенглер писао књигу „Пропаст Запада” (сувише патетичан наслов), између два светска рата, као да је био видовит, јер је написао: „Када се цивилизација у будућности приближи своме врху, култура ће бити близу дна.” Али не очајавајмо! Култура никада неће нестати, јер је култура: религија, филозофија и уметност. Ако је култура, збиља, ово што сам за њену бит навео, било је и раније епоха пресахњивања код људи, и религиозног духа и стваралаштва, у филозофији и уметности, па ипак, култура (дакле, култ, поштовање Бога и црквених обреда) није никада нестала. Проучавали сте психолошке портрете српских писаца. Ко вам је био најзанимљивији? Три можда највећа српска писца од средине па до краја XX века – Андрић, Црњански, Селимовић (пре њих Момчило Настасијевић) – били су ми подједнако занимљиви и сложени као личности. Без такве сложености била би незамислива њихова сложена дела. Ко је могао боље од Андрића да објективно сагледа живот у Босни, и онај прошли, и онај за време Андрићевог живота, и овај данашњи! Милош Црњански је апсолутни песник, било у којој области књижевности да се огледао. Меша Селимовић је узбудљиво и доживљено исказао трагичност живота у свом најбољем роману „Дервиш и смрт”. Како може болест, а како алкохол да утичу на стваралаштво? Већина болести су психосоматског порекла, па је значајно шта мислимо, па и осећамо. Једно време се мислило да болести (нарочито психичке) могу деловати подстицајно на стваралаштво некога обдареног човека. Доста дуго не мисли се више тако; чак супротно: неке болести су код неких стваралаца ометале њихово стварање (Кафка или Херман Хесе, док није завршио анализу код једног јунговски оријентисаног психотерапеута). Алкохол и/или дрога (псилоцибин, на пример) могу деловати једно краће време стимулативно на ствараоца, али после тога настаје деструкција и самодеструкција. Живимо у свету материјалних вредности, духовне никога не занимају. Куда нас то води? Већ је било у историји културе света сличних периода који су се смењивали са напретком духовних вредности. Зашто бисмо били апокалиптичари ако смо стварно религиозни? Наравно да једном долази свету крај, али зашто би тај крај требало да буде – сутра! И друге религије, осим трију монотеистичких религија, говоре о крају, али не тако претећи, мада и опомињући, као све три монотеистичке религије. Западна култура, и када губи религиозност, и даље је под страхом од апокалипсе. Предавали сте на Богословском факултету. Како сте успели у себи да помирите знање и веру, науку и религију? Није то било увек лако, али – ако не прецењујем самог себе – мислим да сам их већ давно – помирио. „Верујем да бих знао”, говорио је још у XI веку Анселмо Кентерберијски (пре њега слично је рекао блажени Августин). Зар није све тајна? И атом и ћелија, и васиона и човекова психа? Тајна ме испуњава и смислом и радошћу. Славимо Ускрс, као део традиције, али да ли, заиста, верујемо у васкрсење и други долазак Христа? То може да буде за многе људе кључно питање. Апостол Павле нас упозорава: „Ако Христос не уста, узалуд проповед наша и вера ваша.” Значај хришћански филозоф из IV века Тертулијан треба да је рекао: „Верујем (у васкрслог Христа, примедба В. Ј.), јер је апсурдно”! Као што слутимо – изазов вере и данас, у XXI веку, изазов је првог реда. Да ли је љубав најснажније осећање, сила која нас покреће, мотивише, даје смисао животу? Сигурно да је тако, али како стићи до љубави? Појам љубави је чист парадокс: најједноставнији је и најсложенији доживљај код човека. Најпре се очекује љубав од родитеља. Ако је нема или је није било довољно, можда је може у нама родити или допунити у току живота неко други – муж, жена, дете, стварање; можда код некога – завољена професија. Ако ни тога не буде, зашто не бисмо поверовали у Божију љубав према човеку? Апсолутну Божију љубав. Годинама сте писали дневник. Да ли ће икада угледати светлост дана? Можда, после моје кончине. Неће ни тада бити у томе дневнику ничега посебног. Захвалан сам моме оцу Момчилу што ме је саветовао да пишем дневник када сам имао четрнаест година. Упознавао сам преко писања дневника самога себе, све боље. Отац је волео музику, а мајка поезију. Да ли сте у младости писали песме? Да, само неколико песама, које су биле и објављене. Неки социјалистички критичари нашли су за паметно да их критикују као „декадентне”. Била ми је почаст да сам тада критикован заједно са Миодрагом Павловићем. Какав је ваш однос према болести, старости, смрти? Овај однос, код већине људи, код мене такође, зависи од генетике, урођеног темперамента (на пример, колеричног или меланхоличног), али највише од откривања „смисла живота”, и у томе смислу – религиозне вере (побожност није више довољна пред новим искушењима за хришћане). У којој мери све ове техничке новотарије помажу човеку, а у којој доприносе његовом отуђењу? Тачно је и једно и друго. Открића науке (нарочито технологије) драгоцена су, корисна и олакшавају цивилизацијски живот (само донекле и културни). Али другу страну Јанусове главе тачно је видео Морозов када је рекао: „Човек је изгубио личност, изгубио моћ резоновања, он се компјутеру обраћа као хроми инвалид протези.” Зар то није знак узнапредовалог процеса отуђења, о коме је – ово људи не знају – први писао апостол Павле, пре две хиљаде година, у Посланици Колошанима. Питање је увек актуелно: од кога смо или од чега отуђени? Од Бога, природе, људи, или, то је најтачније – од самог себе (сопства, рекао би Јунг). Себе, кога не познајемо! Живимо пребрзо, стресно. Може ли вера да помогне, да буде лековита? Уверен сам да може да помогне. Рећи ће ми неко: то је ваше субјективно схватање. Имате талент вере. Наравно да је субјективно, али вера није талент, већ је у клици дата сваком човеку (homo religiosus, као архетип у колективно несвесном свих људи). Сваки човек на земљи у нешто верује. Када је реч о религији, разликујем побожног од религиозног човека. Да ли вам је досадило да по више пута одговарате на иста или слична питања. Било их је, вероватно, и у овом разговору? У праву сте, све ми је досадније да одговарам на питања, више или мање слична. Ипак, радо сам одговарао на ваша питања, јер ценим ваш рад, а и „Политику”, коју читам од младости (а и моји родитељи су је редовно читали). Уосталом, било је неколико оригиналних питања, међу њима и ово последње. Тесла у Храму Светог Саве Како оцењујете иницијативу да се урна Николе Тесле пренесе у Храм Светог Саве? Позитивно је оцењујем. Па зар Никола Тесла није био религиозан човек? Не само православно хришћански религиозан већ универзално, космички религиозан. Између осталог, зато је и могао да буде генијалан. И Ајнштајн и Тесла, понављам, зар нису били религиозни људи захваљујући њиховој генијалној интуицији? Андрић је нагињао атеизму – Иво Андрић остаје, по свој прилици, и за будућност, један од најзначајнијих писаца Балкана, Европе, па и света. Угледни књижевни критичари, и код нас и у свету, сагласни су да Андрић припада оним умним ствараоцима света за које се каже (када се анализира њихов „поглед на свет”) да припадају слоју дубоких скептичара и песимиста (и у философском смислу, као „скептички поглед на свет”); према верској оријентацији (када је о њој реч) Андрић најпре припада умним агностичарима који нагињу атеизму – сматра Владета Јеротић. Зоран Радисављевић
Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, у Недељу раслабљеног, Преосвећена господа Епископи аустралијско-новозеландски Силуан и ваљевски Милутин служили су свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Ваљеву. Том приликом, у чин јеромонаха рукоположен је јерођакон Герасим (Девић), сабрат манастира Лелић. -Јеванђељска прича о Бањи Витезди, читана данас у светим храмовима, говори нам о једном чудесном месту у коме је анђео Господњи пројављивао милост Божју узбуркавајући воду и човеку који би у њу први ушао даривао исцељење, ма од какве болести да је боловао. Управо у овој бањи догађа се сусрет Господа Христа са човеком који је 38 година био одузет, немајући кога да га спусти у воду. Заправо, немајући Богочовека, Онога чији је долазак пророковао Свети пророк Исаија, Онога чијом ћемо се раном излечити. Свето Јеванђеље нас овом причом из историјских догађаја уводи у духовне и ова бања постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је епископа Силуана. -Господ Христос кроз овај догађај нам указује да је једини начин да човек задобије целовитост у овом свету крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. Да прође кроз воду благодатног крштења и роди се за нови живот у Богочовеку Христу. Кроз ову јеванђељску причу учимо се да је грех често разлог зашто човек страда. Наравно, постоје и други разлози. Знамо из Старог завета о страдању праведног Јова. У већини случајева, ми страдамо због нашег греха, носећи рањену природу наших праотаца и падајући сами. Господ Христос дозвољава да се кроз разне болести вратимо себи, а тиме и Њему. Јер, човек који нема проблема у животу лако може да залута и заборави на своју улогу у овоме свету, за свој огромни призив којем се диве анђели. Они, који су на највишим висинама созерцања живог Бога. Браћо и сестре, ми смо иконе Господа Христа, односно иконе Бога Оца и Духа Светога. Господ Христос је урамио Себе у нашем лику у овоме свету, истакао је епископ Силуан. -Зато је важно да не падамо под искушењима и теретима пролазних ствари овог света, већ Христовим умом да анализирамо појаве у друштву и са стрпљењем носимо свој крст, а Господ Христос зна какав је крст српског народа, који не живи у изобиљу овоземљаском. Али, многа богата западна друштва би учинила све да имају виталност и енергију духа српског народа. Желели би да имају радост српског народа, који поред толике голготе уме да се смеје. Који уме да заигра коло, да се обрадује другом, почасти га. То је српски човек! Зато што су му корени свети и снажни, јер извиру из светог Јеванђеља Христовог, које је проповедао Свети Сава, кога посебно прослављамо у овој години. Осам стотина је година од аутокефалности Српске Цркве и то обележавамо не само овде, већ и на Петом континенту. Наша Светосавска Црква чини српски народ снажним и бесмртним у ма каквим околностима. Зато што онај ко има Бога – има све. Онај који има све, а нема Бога, нема ништа, истакао је епископ Силуан. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних епископа Милутина. На свакој Литургији коју служи на територијално најудаљенијим олтарима Српске Цркве, своје духовне завичајце молитвено помиње. Епископ Милутин, свештенство и благоверни народ Ваљевске епархије су му увек у срцу и увек смо сви заједно у молитви ма где били. Епископ Милутин заблагодарио је епископу Силуану на служењу свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. -Владика Силуан је овде духовно стасао. Духовно су га водили и учили великани Свети владика Николај и отац Јустин. Надахнуо се великим светитељима и писао о њима. Данас просвећује наш благочестиви народ Петог континента. Ја бих волео да остане овде бар два месеца, али остаје само још петнаест дана и онда се враћа у далеку земљу. Мора, такав је наш крст. Како је говорио Свети владика Николај, сваки владика је самац и пустињак. Радујемо се што је дошао и добро нам увек долазио у наш град Ваљево, у Пустињу где је положио монашки завет, писао о оцу Јустину и дивио се великом владики Николају, јерарху Цркве Христове и човеку сличном Светом Сави, дирљиве су речи епископа Милутина. На светој архијерејској Литургији у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић отац Герасим (Девић). Исповедно писмо прочитао је чувар кивота владике Николаја, игуман Георгије. После полагања заклетве оца Герасима и обнародовања Арипастирске грамате, епископ Милутин је благословио новорукоположеног јеромонаха и позвао верни народ да за њега узноси молитве Господу, а он ће Му служити угледајући се на владику Николаја и све свете из рода српског. Извор: Епархија ваљвеска
На спомен отаца VII Васељенског сабора Данас прослављамо спомен отаца VII Васељенског сабора – светих људи, подвижника и архијереја који су се окупили како би одбранили истине наше вере. У то време се појавила врло озбиљна јерес – иконоборство. Јерес је била веома јака, и њене присталице су били чак и људи који су поседовали световну моћ, па су прогањали бранитеље светих икона. У принципу, у историји је било много таквих случајева, а очигледно је да ће их бити још доста. Христос је створио Цркву како бисмо ми имали Његову радост; Он о томе говори у молитви Богу-Оцу коју смо данас чули у јеванђељском тексту: „Да имају у себи радост Моју савршену и да буду јединствени“ (уп. Јн. 17, 13) – Спаситељ за то посебно моли пре Свог страдања. Али ђаволу то не треба и он се нарочито бори против тога да имамо радост у Христу, и против тога да међу нама буде јединство у Христу, у савезу љубави и мира. Зато увек изазива јереси и немире у Цркви, због којих долази до раскола и потреса, па свети људи морају да улажу огромне напоре како би залечили ове црквене ране. Међутим, не успевају увек да их у потпуности залече. Многи одлазе у далеку земљу, и зато је Црква увек знала да су неки Христови следбеници одлазили на страну – у јереси и секте – али у свему томе постоји врло важан моменат над којим сви ми треба да се замислимо. Који је узрок ових подела? Људска гордост, властољубље, танана прелест и разврат јесу узроци који изазивају јереси и због којих цели народи одступају од истинске вере. Све почиње од тога што се неколико људи предаје ђаволу и пушта га у своје срце. Заиста, иза лепих речи, иза разговора, иза обећања, чак и иза цитата из Светог Писма, по правилу се крије гордост, заслепљено самољубље, властољубље или најотворенији и најпрљавији разврат. Историја Цркве зна да је то увек или претходило свакој издаји Христа или ју је пратило. Тако је дошло и до одласка у унију. Често се дешавало следеће: прво је архијереј или свештеник дозволио да у његово срце уђу извесна задовољства далека од хришћанског подвига, оправдавао их је и то се све више и више укорењивало у њему, све док више није могао да се врати назад. И тада су му прилазиле власти овог света, нудиле нешто, мамиле га и уцењивале – и тако су људи издавали Христа. И Јуда је практично пао као жртва ове уцене. Шта је зарадио? Ништа није зарадио осим омче. Тако завршавају и сви оснивачи јереси и расколници, људи који су се одрекли Христове Цркве, премда су на почетку свог пута и свог живота, можда и желели да служе Цркви и Христу. Исто се дешава сваком хришћанину. Сви ми из сопственог искуства одлично знамо како покаткад некој страсти дозвољавамо да се настани у нашем срцу, кајемо се за њу, али је не напуштамо, а онда после извесног времена постајемо њене слуге. То је страшно стање и нико од нас који овде стојимо не може да каже да га је избегао или да ће избећи, јер то може да се догоди сваком од нас. Кад би људима који падну у грех и оду из цркве на почетку њиховог пута неко рекао шта ће им се десити, ни они не би поверовали, рекли би: „То ми се неће догодити.“ Ово се нарочито може запазити у манастиру. Човек дође у манастир, постане искушеник, и ако, нарочито у прво време живота у манастиру, почне да даје громогласне изјаве о томе како, на пример, никад неће пити, како неће чинити друге грехове, да тако нешто никад не може да му се деси, то 99,9% значи да овог човека за пар месеци или пола године уопште неће бити нигде на видику. Ето, то се дешава људима, и толике потресе видимо унаоколо, а пре свега се дешавају због тога што у свом срцу дозвољавамо извесну раслабљеност, задовољства и тајне грехове. То су у прво време тајни грехови за које нико не зна, а после извесног времена се више не стидимо да их чинимо јавно. Данас апостол каже: „Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 19). Ово је могуће само ако своју душу очистимо од греха и од страсти у оној мери у којој свако од нас то може да учини, али не чини због своје лењости. Нека би живео у нама Христос и нека би нас Христова радост ујединила у Божанској љубави на путу ка Царству Небеском. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Марина Тодић Православие.ру
- Да ли осећаш забринутост? Ово питање сам постављао великом броју људи и већина ме је гледала, осмехујући се и питајући ме: - Оче, да ли је то реторичко питање? Наравно да сви осећамо забринутост. Можда се једино ти не бринеш? Тада бих се нашао у тешкој ситуацији: када сам себи постављао ово питање, схватао сам да и у мени живи осећање забринутости. Сви ми се јако бринемо. И ево сада, пред почетак ове радио емисије, бринуо сам се и размишљао да ли ћу бити у стању да кажем све што је потребно. Да, и ја се бринем. Када одете у школу и посматрате децу – испоставља се да и у њиховим животима постоји напетост, трка, паника и несигурност… Да, сви се ми бринемо. Невероватно, то је већ постала глобална епидемија, сви смо обузети тим стањем. Најнепријатније је да је забринутост нешто што не можеш описати, не знаш шта је она заправо. Покушаваш да пронађеш речи и ниси у стању. И на крају крајева, шта је то уопште? У питању је страх који преиспуњава душу, нека несигурност, нека слутња да нека невоља наилази или мучно сећање на оно што се већ догодило. Тако ми и живимо: или се бринемо шта може да се деси или нас оно што се већ догодило не пушта, узнемирава и притиска изнутра, ни на трен не оставља нашу душу на миру. Ми непрестано негде журимо, не умемо да уживамо у животу који нам је даровао Господ. Непрестано се налазимо у трци, стално очекујемо нешто ново, нешто што ће се разликовати од онога што имамо данас. Поставља се питање: а када ћемо се радовати данашњем дану? Када ћемо уживати у њему? Јер оно што је сада и овде, у твојим рукама, тако брзо нестаје. Време лети. Док ово говорим, време лети, пролази. Садашњост нам непрестано клизи, ми стално живимо у другом времену – између прошлости и будућности – и не примећујемо садашњост. Сада нам сат показује почетак другог часа, али ми не живимо у њему већ смо у сутрашњем дану или дану након њега, размишљамо о ономе што ће се догодити за месец дана, какви ћемо тада бити. Загледамо у будућност али не стваралачки и са промишљањем, већ са осећањем забринутости. Непрестано очекивање нечега и размишљање о томе нас чини болеснима и ми губимо способност да се радујемо. На пример, сада радиш нешто што ти пружа задовољство, али убрзо и то ће престати да те радује јер ћеш почети да размишљаш о наредним обавезама, а затим о наредним и тако у недоглед. Ми никада не живимо у садашњости, не живимо овде и сада – а то и јесте једино сигурно и безбедно. То је оно што ти припада, захављујући чему можеш да се наслађујеш тим највећим даром Божијим који се зове живот. И ипак, забринутост нас не напушта, ми се клатимо између онога што је било у прошлости, сећања, утисака, догађаја и онога што теоретски може да се догоди у будућности. Тако пролази живот, године лете и ми се разбољевамо. Не радујемо се, не уживамо, имамо забринута лица, немирна срца, не умемо да се осмехнемо, не успевамо да проникнемо у оно што се догађа и да кажемо: „Слава Богу!“ Не можемо да се зауставимо. Страшно је када помислимо где толико журимо: журимо ка крају свог живота. Као да се журимо да што брже умремо. Ако умеш да живиш у ономе што је сада, тада поимаш да је сада код тебе све добро јер заправо немаш толико много проблема како ти представљају твоје фантазије. Замислимо следећи разговор: - Лоше се осећам. - Нешто се догодило? - Не, али се бринем. - Зашто? Седимо и разговарамо. Хладно ти је? - Не. - Вруће? - Не, све је у реду. - Можда си гладан? Хоћеш да ти дам да поједеш нешто? - Нећу, хвала ти! - Можда си жедан? - Нећу! - Дакле, ниси гладан, ниси жедан, није ти ни хладно, нити вруће. Али можда ти неко прети, можда постоји неко ко те прогони? - Не, све је у реду. - Дакле, са тачке гледишта животних околности код тебе је све у реду, имаш све. замисли ако би неко из свемира могао да види тебе који живиш на планети Земљи, добро обученог, ситог, он би се сигурно изненадио када би видео забринутост на твом лицу, јер у овом тренутку имаш све. У овом моменту немаш проблема. - Разумем те. Али ствар је у томе што од прекосутра почињу испити које полажем и зато се бринем. - Али то ће бити прекосутра! А ти ми сада на питање: „Шта се дешава са тобом?“ – одговараш: „Лоше се осећам, забринут сам, бринем се због онога што може да се догоди“. Твој проблем је у томе што је код тебе све у реду али ти то не схваташ, не радујеш се томе, сам тражиш повод и разлог за бригу. Размишљаш шта ће се догодити након испита, шта ће бити са тобом за неколико година, ко ће се о теби бринути када остариш, шта ће се догодити након твоје смрти, како ће живети твоја деца, како ћеш поделити наследство. Али, реци ми нешто: да ли се то сада догађа? Уколико би ти могао да осетиш да је сваки секунд твог живота дар који ти сада даје Господ, тада би се бринуо о сваком проблему само једном. Када, питаш ме ти? Наравно, онда када се проблем појави. А шта радиш сада? Непрестано бринеш док ситуација о којој размишљаш, на крају крајева, може и да се не догоди. Схвати, бринеш се и кидаш много више него што би Господ то желео. Бог допушта да се сусретнемо са болом, међутим, забринутост представља нашу сопствену глупост, наше безумље. Забринутост је лаж коју сами стварамо, са којом живимо и која нас кида. Бол је спасавајући, у животу је потребно да прођемо кроз страдања, тешке тренутке, болести и то је оно што ће те одвести у рај. Господ допушта бол да би ти дао радост. Ону праву радост коју смо изгубили због болесних уживања, задовољавања сопственог егоизма и сада једино кроз страдања и бол можемо да се приближимо Богу. Међутим, бригу Господ није створио. Забринутост не представља онај стваралачки бол који нас избавља, који нам Господ шаље и допушта да га преживимо. Забринутост је мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена, кидамо себе и друге. Пробај, натерај свој ум да ради, задржи своје фантазије, оне су криве за све сценарије које измишљаш сликајући у својој глави догађаје који се још нису догодили. Биће земљотрес, говоре неки. И научници не могу да кажу када ће се то догодити јер ни они не знају тачно. Када ће се то догодити, за пет недеља или пет месеци? По целој Грчкој се прича о томе да се не сме спавати у кућама, под кровом, јер може да се догоди током ноћи. Сви чекају. Чекају и боје се. Паника која се појавила због земљотресa на крају може довести до погубнијих последица од самог земљотреса. Све ово се догађа јер немамо истинску веру. Ако стварно верујеш у Бога онда те неће мучити брига о ономе што се може догодити сутра или прекосутра. Оно што ти је неопходно да знаш, Господ ти је већ рекао. Рекао не само о ономе шта ће се догодити сутра, већ и шта ће бити када наступи крај света, о Другом доласку, учинио све да се ти не бринеш и да знаш да постоји Царство Божије које те, надам се, очекује; знаш да постоји и место пребивања далеко од Бога – место које се зове пакао. Господ ти је рекао оно што је потребно и корисно, а за друго ти није потребно да знаш. Зашто? Зато што је Бог милостив и човекољубив. Он зна и схвата нас јер је и Сам био Човек. Значи да и ти треба да будеш бољи човек, разумеш другог и не оптерећујеш га јер нас саме Господ не оптерећује, не оптерећује нас Својим бригама и знањем јер ми нисмо у стању то да поднесемо. Он нам даје само оно што можемо да поднесемо и не жели да у нама ствара забринутост. Господ нам није рекао када ће се догодити Други долазак јер зна да ће нас то забринути. Бог жели да знамо са чиме можемо да се сусретнемо у животу, да увек будемо спремни да се подвизавамо спокојно, мирно, са поверењем и да када Он дође, можемо да Га сретнемо са радошћу. Ако те сваки дан који проживиш приближава Богу, онда шта год да се дешава нека се дешава. Како је наш живот постао чудан! Уместо да од њега направио рај, ми смо га претворили у пакао. Имамо све и опет све време бринемо; ако домаћинство има један ауто, бринемо се за тај ауто, ако их има више, брига расте пропорционално броју аутомобила који су паркирани испред куће. Имаш викендицу? Још једна брига: да је не опљачкају. Ставио си аларм и опет бринеш: шта ће бити ако се аларм поквари? Имамо у кућама идеалне системе заштите, електронску пратњу, аларме, псе који чувају наше терасе, вртове, гараже… А колико сада има осигуравајућих компанија! Можете да осигурате све што је потребно. И опет се наша душа брине, не можемо мирно да спавамо. Ми непрестано осећамо нелагодност, са нама се нешто догађа. Многи имају и физичке проблеме због непрестаног стреса. Осећају тежину на срцу, повећава им се крвни притисак, не могу да дишу. Све то су болести душе које се одражавају на телу. Када је душа узнемирена, то потреса и тело. Када је тело немирно, онда се и душа мучи. Све је међусобно повезано. Када си у стању да схватиш да оно што те брине није толико важно колико ти се чини, онда престајеш и да бринеш. Јер забринутост осећаш када мислиш да оно што те мучи представља проблем епохалног значаја. Сваки дан чекаш и говориш: „То ће се обавезно догодити!“ Ако се то што очекујеш не догоди, разболећеш се. На пример, ти јако желиш да се прошеташ. То је јако лепо, али та шетња не представља смисао твог живота. Околности могу тако да се уреде да нећеш моћи да бираш време за шетњу. Међутим, ако сву своју душу даш у ту шетњу и будеш покушавао да по сваку цену прошеташ, мучно ћеш преживљавати ако се то не догоди. А тако је једноставно рећи себи: „Нисам успео, па добро, ништа страшно, следећи пут!“ Ако наша душа постане тако гибка да смо у стању да спокојно, без тврдоглавости мењамо своје планове, своје одлуке, тада ћемо научити да шта год да се догоди то прихватамо спокојно говорећи: „Одлично, то ми је Господ послао! Желео сам једно али ми је Бог дао друго. Значи да је тако било угодно Богу!“ Ми најчешће желимо да све добијемо на силу, тврдоглави смо, упорни у своме и јако тешко преживљавамо сваки губитак. Обратио сам пажњу на то једном приликом када сам желео да купим књигу која ме је занимала. Кренуо сам у књижару али је тамо нисам нашао. Онда сам отишао у другу радњу али је и тамо моје трагање остало без резултата. Време је пролазило и књижаре су почеле да се затварају. Почео сам да бринем, журим да добијем своје и ипак купим ту књигу. Пошао сам у трећу књижару али ни тамо није било књиге. Нервирао сам се, говорио себи: „Морам одмах да одем у још једну књижару, треба да пожурим, нећу успети, затвориће књижару!“ И у том тренутку, када сам скоро почео да трчим улицом, изненада сам помислио: „Хајде да замислим да ми је пошло за руком, да сам на крају купио књигу. Да ли ћу одмах почети да је читам? Не. Зашто је онда не бих и купио касније? Рецимо, сутра.“ Тако сам се смирио. Свима нама је потребно да не будемо тврдоглави, да не будемо упорни у достизању свог циља и тада се нећемо ни бринути, нећемо патити, већ ћемо бити у стању да спокојно кажемо: „Нека на свему буде воља Божија! Господ ће све уредити.“ Хајде да се учимо на примеру Светитеља који не само да нису туговали када нису добијали оно што су желели, већ нису ни туговали када би нешто изгубили. То их није бринуло, није узнемиравало, они су то примали са миром у срцу и са захвалношћу Богу, а о губитку су спокојно говорили: „Добро је што ми је Бог допустио да ово изгубим!“ Међутим, ако ја са осећањем забринутости сада кренем на Свету Гору ја ћу је носити у себи и тамо. Данашњи светогорски монаси су људи нашег времена, нису дошли са друге планете, још увек нису анђели већ људи. Међутим, стари Светогорци који су отишли из спокојног градског света да би живели још мирнијим животом на Светој Гори и себе у потпуности предали Богу, када би каснили на брод за Атос нису се нервирали већ су говорили: - Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект! Да ли знате када је долазио следећи трајект? Тек следећег дана. Један трајект дневно. А ми, када каснимо на аутобус, на трамвај, не стижемо на метро, мучимо се и тугујемо. Седамо на следећи аутобус који долази након десет минута и нисмо у стању да се смиримо током целог пута. А они су говорили: „Ништа страшно! Сачекаћу следећи трајект!“ – и њихова лица су била мирна. Монах се враћао назад у свој манастир, скидао са леђа ранац са храном и почињао да се моли, затим поново ишао у башту и почињао да ради. Други ритам, други живот. - Да, оче, рећи ћете ми ви, али када је то било! Ми данас нисмо такви. Данас стално журимо. Ако не будемо журили, удавићемо се у мору овог света. А ја вам кажем: када је потребно ти пожури, али затим буди спокојан. Није ствар у томе да ли да се споља журиш или не, главно је да не допустиш да то јурцање не постане део твоје душе. Да, пожури када је потребно, када има много посла. И у манастирима на Светој Гори када долазе званични гости или је неки празник и очекује се много људи, монаси много раде. Они су у непрестаном покрету, журе, стално нешто раде, али је међутим, њихова душа спокојна, она се нигде не жури, стоји пред Господом. Они се све време моле: „Господе Исусе Христе, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ То јест, моја душа је предана Христу и ја сам миран. И све иде добро. Ето, тако треба да буде, о томе говори и Старац Пајсије. Он је говорио да док је живео у манастиру Есфигмен он и још један брат су добили послушање да након Свете Литургије кувају кафу за госте. Други монах је био узнемирен, бринуо се и одлазио из храма пре завршне молитве „Молитвама Светих Отаца наших…“[1] да би стигао да скува кафу јер је говорио себи: „Другачије нећу успети!“ - Ја сам, говорио је Старац Пајсије, говорио себи: смири се, остани да се помолиш да се смири твоја душа а затим ћеш ићи да спремиш кафу. Бог све зна, Он зна шта ти је дато да радиш. Старац је живео са свешћу о непрестаном присуству Божијем у свом животу, са схватањем да Бог све зна и да увек помаже. Зато Старац Пајсије није журио. Литургија се завршавала, он је узимао нафору и спокојно ишао да кува кафу. - Знате шта сам приметио?, говорио је он, – монаху који је пре мене излазио из храма, ништа није полазило за руком: журио је, нервирао се, просипао кафу, опекао се. Мени је након „Молитвама Светих Отаца наших…“ све полазило за руком, успевао сам све. Како Бог све добро уређује! Какав поучан пример! И ми смо дужни, док још можемо, да не журимо, не нервирамо се, да живимо у мирном ритму и тада ћемо успевати да урадимо све што је потребно. Потребно је да тако уредимо живот да се душа не брине и да буде мирна. Душа монаха о коме је говорио Старац Пајсије била је узнемирена и зато му ништа није полазило за руком. Међутим, чак и када би успео да изађе на крај са својим задатком али не би имао Божији благослов, његова душа свеједно не би била у миру, већ би изливала немир. У томе је суштина. Не у припреми кафе, већ у нашем унутрашњем миру. Брига не нестаје, већ само нараста када избегаваш Бога и не верујеш Му. Неки људи, на пример, излазе из храма пре завршетка Литургије да би успели да ураде све што су испланирали за тај дан. То није правилно. Живећи истим животом са Црквом научићеш да успеш у свему. Господ ће задати ритам твом животу и тада ће се све догађати у своје време и ти ћеш успети у свему, осећати се спокојно и благослов Божији ће бити на свим твојим делима. Једном приликом сам питао једног човека: - Како ти савлађујеш осећање забринутости? Он ми је одговорио. - Мени се чини да је оно непобедиво. Сви осећају забринутост, то је неизбежно. Рекао сам му: - То је тачно само за особе које су склоне томе. Заиста, постоје људи који посебно снажно преживљавају све што се дешава око њих и сматрају себе одговорним за то. Код њих је веома развијено осећање кривице и јако им је тешко да сачувају мир у души. Шта год да се догоди њих хвата паника, хтели они то или не. Ову особеност своје личности особа треба да зна јер ће тада научити да управља забринутошћу, контролисати је да не би мучила ни себе ни друге. Нажалост, данас смо доспели до тога да ово болесно стање доживљавамо као нешто природно. Иако се, ако се само замислимо, разлика одмах примети. Једно је бринути се када очекујемо госте и зато сређујемо кућу, кувамо, спремамо трпезу. У том тренутку смо активни, журимо, имамо позитивну напетост, животну силу јер искрено желимо да сви буду задовољни. Сасвим друго стање је гангрена забринутости која полако разједа душу. Ово мучно стање несигурности које човека чини болесним. Насупрот особи која без престанка осећа стрес због сопствене кривице, стоји уравнотежена особа, човек који све чини спокојно, природно, живи без панике, без болесних брига, то јест, онако како нам је заповедио Христос. Сетите се, у Делима Апостолским се говори о томе да су Свети апостоли Павле и Сила ноћу у тамници мирно спавали иако су их следећег јутра водили на суд. А сада замислите: за неколико сати ће ти судити, твој живот је под знаком питања, а ти мирно спаваш! Невероватно, рећи ћете ми ви. Међутим, ови велики Светитељи су били у стању да сачувају мир у души и у потпуности повере себе благој вољи Божијој. Зар Творац може да остави Своје створење? Међутим, ни тада практично није било људи који су поседовали такав душевни мир. По речима Светог Јована Златоустог чак Сам Христос није могао у то време да нађе човека који се не би бринуо о будућности, да би онда могао да нам каже – будите као тај човек! И онда су сви осећали несигурност, бринули се шта ће им донети наредни дан. Није било таквог човека. Христос није могао апостолима да укаже на њега са речима: „Погледајте како је он спокојан! И ви будите као он“. Христос је говорећи о простоти и чистоти срца као пример навео децу. То јест, било Му је лакше да пронађе оне који су чистог срца, него оне који нису бринули. И тада, Он обраћа наш ум, наше очи на природу, цвеће, птице небеске: „Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их“ (Мт. 6:26). Господ се брине о нама јер смо ми Његово створење, створење Његове љубави, Његовог срца. А ми живимо као да немамо Бога, као да немамо Оца Небеског, као да Христос тобож не постоји, као да Он није поред сваког од нас. Ми сваког трена заборављамо на клетву којом нам се Он заклео. Господ говори: може да дође време да мајка заборави на своју децу, али те Ја никада нећу заборавити, никада те нећу издати, нећу те оставити у време болести, на болесничкој постељи, у инвалидским колицама, бићу са тобом у ономе што те брине, у свим твојим невољама, у сиромаштву и жалости бићу са тобом, обећавам ти. Он је то рекао на Крсту и потписао Својом крвљу. „Нема веће љубави од оне која је у Мени – жртвујем свој живот ради својих ближњих. Ја вас толико снажно волим да и то чиним“, говори нам Господ. Дакле, твој живот није случајност, ниси препуштен на милост и немилост судбини, Бог пази на тебе, штити те и говори: „Дао сам ти живот, па зар ти нећу дати све што је неопходно за живот и оставити те? Дао сам ти тело, зар се нећу побринути о њему – о јелу, води, одећи, твом дому, о ономе што ти је неопходно, зар се Ја нећу побринути за тебе? Зашто сам ти онда дао тело? Зашто сам ти дао душу? Зар сам те ставио на ту планету да бих те мучио? Наравно да не! Погледај на Голготу, погледај на Моје лице, погледај у Моје очи да би разумео да те Ја волим! А ти се сво време нечега бојиш, стално си узнемирен. Дао сам ти толико доказа Своје љубави а ти си слеп, твоје очи не виде ништа!“ Шта је то? Како можемо да будемо таква чудовишна рана за Бога, вређамо Га својим поступцима, наносимо Му бол, да, бол, јер ми својим животом као да Му непрестано говоримо: „Ја Теби не верујем! Не верујем да Ти постојиш! Не верујем да ме Ти волиш! Не верујем да ћеш ми Ти помоћи!“ Мислите да се ово не односи на вас? Ви ћете ми рећи: „Али, оче, како тако? Ми идемо у храм, молимо се, слушамо црквени радио, како може бити да ми не верујемо?“ А ја вам дајем одговор: „Може“. Зато што теоретски ми верујемо да Бог постоји, нешто знамо и говоримо о томе, али не доживљавамо веру као поверење. Поверити себе значи дати целог себе без страха, у потпуности. Човек кога су као дете учили да плива, сећа се родитељских речи: „Не брини се, опусти тело, држимо те, ту смо да ти помогнемо, диши мирно. Ако се будеш уплашио, узнемирио, потонућеш“. Тако и Господ говори човеку: „Опусти се, смири се, престани да страхујеш за себе, повери се Богу и тада ћеш осетити шта значи истинска вера, не теоретска, већ вера срца и искуства“. Покушајте да себе поверите Богу и видећете да је Господ благ, пробајте и осетићете Његову доброту, милост и љубав. Тада ћете разумети оно о чему је говорио Христос дајући нам заповест да не бринемо о сутрашњем дану, већ да живимо данашњим: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мт. 6:34). То јест, довољно је и данашњих брига и проблема, не оптерећујте се додатно, живите данас, живите сваки минут тако да осетите да нас Бог воли, воли сваког од нас, без изузетка. Али… Ти не верујеш да је сваки трен, сваки секунд Он поред тебе? Тада направи један покрет – стави руку на срце и осети како оно куца. Шта то значи? То значи да и у тренутку док ти сумњаш у Њега, Господ брине о теби и зато твоје срце куца. Господ те воли и сведочи о томе куцањем твог срца, твојим дисањем, твојим очима које виде свет, ушима које чују, твојим чулима која могу да пример све дарове Божије који су нам дани у овом свету. Треба да научимо да живимо са осећањем Божијег присуства у свом животу – постепено ће ово осећање прогнати болесну забринутост из душе. Ако будемо успели да осетимо Божију љубав видећемо да ће сви остали проблеми нестати. Смирићемо се, наша душа ће се избавити од бесконачног стреса, напетости, тешкоћа које заправо стварно и не постоје. Ми смо угушени својом логиком, својим рационализмом, ослањамо се на своје снаге, интелект, своје способности, новац и познанства и јако мало верујемо Богу. Док није касно потребно је да то изменимо у себи и оборивши главу кажемо: „Господе, узми мој живот и учини са њим шта желиш само да осетим да ме Ти усмераваш, да ме Ти држиш, да ме Ти штитиш, да ме Ти љубиш, да се налазиш поред мене! То ми је довољно!“ Аутор: Архимандрит Андреј Конанос Превео: Станоје Станковић Извор: Православие.ру Преузето са: Има наде
Изјава је усвојена на заседању Светог синода Руске Православне Цркве 15. октобра 2018. године у Минску. *** Свети синод Руске Православне Цркве је с највећим болом примио саопштење Цариградске патријаршије о одлукама које је Свети синод ове патријаршије донео 11. октобра 2018. године: о потврђивању намера за „давање аутокефалности Украјинској Цркви“; о отварању „ставропигије“ Цариградске патријаршије у Кијеву; о „враћању у архијерејски или јерејски чин“ вођа украјинског раскола и њихових следбеника и „враћању њихових верника у црквено општење“, о „укидању важења“ саборне повеље Цариградске патријаршије из 1686. године која се односи на предају Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије. Ове незаконите одлуке Синод Цариградске Цркве је усвојио једнострано, игноришући апеле Украјинске Православне Цркве и све пуноће Руске Православне Цркве, као и братских Помесних Православних Цркава и њихових поглавара и архијереја за свеправославно разматрање питања. Ступање у општење с онима који су отишли у раскол, а тим пре с онима који су изопштени из Цркве једнако је одласку у раскол и строго се осуђује канонима Свете Цркве: „Ако... неки епископ, презвитер, ђакон или било ко од клира општи с онима који су одлучени од општења, нека сам буде ван црквеног општења као онај ко изазива смутњу у црквеном чину“ (Друго правило Антиохијског сабора; Десето и једанаесто Апостолско правило). Одлука Цариградске патријаршије о „обнављању“ канонског статуса и примању у општење бившег митрополита Филарета Денисенка који је изопштен из Цркве игнорише низ доследних одлука Архијерејских сабора Руске Православне Цркве чије важење не подлеже сумњи. Одлуком Архијерејског сабора Украјинске Православне Цркве донетом 27. маја 1992. године у Харкову, митрополит Филарет (Денисенко) је због кршења обећања која је дао заклевши се на крсту и Јеванђељу на претходном Архијерејском сабору Руске Православне Цркве свргнут с Кијевске катедре и забрањено му је да служи. Архијерејски сабор Руске Православне Цркве је одлуком од 11. јуна 1992. године потврдио одлуку Харковског сабора и лишио је Филарета Денисенка чина, а уједно и свих свештеничких звања због следећих оптужби: „Суров и надмен однос према потчињеном клиру, диктат и уцена (Тит. 1. 7-8; Двадесет седмо Апостолско правило); саблажњавање верника понашањем и личним животом (Мт. 18:7; Треће правило I Васељенског сабора, Пето правило VI Васељенског сабора); кршење заклетве (Двадесет пето Апостолско правило); Јавна клевета и хула на Архијерејски сабор (Шесто правило II Васељенског сабора); обављање свештенодејстава, укључујући рукополагање у току важења забране (Двадесет осмо Апостолско правило); изазивање раскола у Цркви (Петнаесто правило Двократног сабора).“ Сва рукополагања која је Филарет обавио у стању забране од 27. маја 1992. године и забране које је он одредио проглашени су неважећим. Без обзира на многобројне позиве на покајање, Филарет Денисенко је након лишавања чина наставио расколничку делатност, између осталог, у границама других Помесних Цркава. Одлуком Архијерејског сабора Руске Православне Цркве 1997. године изречена му је анатема. Наведене одлуке признале су све Помесне Православне Цркве, укључујући Цариградску Цркву. Између осталог, Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј је 26. августа 1992. године у одговору на писмо Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II поводом свргавања Митрополита кијевског Филарета написао: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу надлежности Ваше Најсветије Руске Цркве у вези с овим питањем прихвата синодалну одлуку о горе наведеном.“ У писму Његове Светости патријарха Вартоломеја Његовој Светости патријарху Алексију II од 7. априла 1997. године о изрицању анатеме Филарету Денисенку наводи се: „Добивши обавештење о поменутој одлуци обавестили смо о њој хијерархију нашег Васељенског Престола и молили да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Данас, након више од две деценије, Цариградска патријаршија је због политичких разлога променила свој став. У својој намери да оправда вође раскола и „озакони“ њихову хијерархију Свети синод Цариградске Цркве се позива на непостојеће „канонске привилегије Цариградског патријарха да прима апелације од архијереја и клирика из свих аутокефалних Цркава.“ Ове претензије у облику у којем их данас спроводи Патријарх цариградски никад нису уживале подршку пуноће Православне Цркве: немају основе у светим канонима и, између осталог, директно противрече Петнаестом правилу Антиохијског сабора: „Уколико неком епископу... суде сви епископи дате области, и сви му сагласно донесу јединствену пресуду – таквом нипошто нека не суде други епископи, већ нека сагласна одлука епископа области буде чврста,“ – такође се одбацују у складу с праксом одлука Светих Васељенских и Помесних сабора и тумачењима угледних канониста из византијског о новијег времена. Тако Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не сматра уопште судијом свих митрополита, већ само оних који су му потчињени. Јер се ни митрополити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не доводе мимо воље на његов суд, већ сиријским суди Патријарх антиохијски, палестинским – јерусалимски, а египатским суди александријски, који их рукополаже и којем су потчињени.“ О немогућности примања у општење лица које је осуђено у другој Помесној Цркви говори 116. (118) правило Картагинског сабора: „Онај ко се, након што је одлучен од црквеног општења... прикраде у прекоморске земље како би био прихваћен у општење, треба да буде избачен из клира.“ О истом се говори у канонској посланици сабора папи Келестину: „Они који су у својој епархији одлучени од општења, нека не буду прихваћени у општење од стране твоје светиње... О каквим год стварима да се ради, оне треба да се заврше на својим местима.“ Преподобни Никодим Светогорац у свом „Пидалиону“ који представља угледни извор црквено-канонског права Цариградске Цркве тумачи Девето правило IV Васељенског сабора одбацујући лажно мишљење о праву Цариграда на разматрање апелација од других Цркава: „Цариградски поглавар нема права да делује у дијецезама и областима других патријараха, и ово правило му не даје право да прима апелацију у вези са сваким делом у Васељенској Цркви...“ Набрајајући читав низ аргумената у корист овог тумачења и позивајући се на праксу доношења одлука на Васељенским саборима, преподобни Никодим закључује: „Данас је... цариградски поглавар први, једини и последњи судија митрополитима који су му потчињени, али не и онима који се потчињавају осталим патријарсима. Јер, као што смо рекли, последњи и свеопшти судија свих патријараха је Васељенски сабор и нико други.“ Из горе наведеног следи да Синод Цариградске Цркве нема канонска права да укида судске одлуке које је донео Архијерејски сабор Руске Православне Цркве. Присвајање овлашћења за укидање судских и других одлука других Помесних Православних Цркава представља само једну од појава новог лажног учења које данас објављује Цариградска Црква и којим се Патријарху цариградском приписују права „првог без једнаких“ (primus sine paribus) са васељенском јурисдикцијом. „Овакво виђење сопствених права и овлашћења од стране Цариградске патријаршије налази се у потпуној противречности с вишевековном канонском традицијом на којој се гради живот Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава,“ — упозорио је Архијерејски сабор Руске Православне Цркве 2008. године у уредби „О јединству Цркава“. Истом уредбом Сабор је позвао Цариградску Цркву да „убудуће пре општеправославног разматрања горе наведених новина буде опрезна и да се уздржи од корака којима се може раскинути православно јединство. Ово се посебно односи на покушаје поновног разматрања канонских граница Помесних Православних Цркава.“ Акт из 1686. године којим се потврђује да се Кијевска митрополија налази у саставу Московске патријаршије и који су потписали Његова Светост Патријарх цариградски Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве не подлеже поновном разматрању. Одлука о његовом „укидању“ је канонски ништавна. У супротном случају могао би се анулирати сваки документ којим се одређује канонска територија и статус Помесне Цркве – независно од његове старости, угледа и општецрквеног признања. У Синодалној повељи из 1686. године и другим пратећим документима не говори се ништа о привременом карактеру предаје Кијевске митрополије у надлежност Московске патријаршије, а такође ни о томе да овај акт може бити укинут. Покушај јерарха Цариградске патријаршије да због политичких и себичних побуда поново размотре ову одлуку више од триста година након њеног доношења противречи духу светих канона Православне Цркве којима се не дозвољава могућност поновног разматрања утврђених црквених граница које се не оспоравају дуго времена. Тако правило 129. (133) Картагинског сабора гласи: „Ако је неко... обратио неко место католичанском јединству и имао га је у својој надлежности три године, и нико га од њега није тражио, нека га после не тражи, ако је притом у току ове три године постојао епископ који је требало да га тражи, а ћутао је.“ А Седамнаесто правило IV Васељенског сабора одређује рок од тридесет година застаревања за евентуално саборно разматрање спорова о припадности чак и појединих црквених парохија: „Парохије у свакој епархији... треба обавезно да буду под влашћу епископа који њима управљају – а посебно ако су их тридесет година имали неоспорно у својој надлежности и управљању.“ А и како је могуће укидање одлуке која је важила три века? То би значило покушај да се „непостојећим“ сматра цео историјски развој црквеног живота. Цариградска патријаршија као да не примећује да су се границе Кијевске митрополије 1686. године, о чијем повратку у њен састав се сад говори, битно разликовале од савремених граница Украјинске Православне Цркве и да је она обухватала само мањи део ове друге. Данашња Кијевска митрополија као таква данас обухвата град Кијев и неколико рејона који се с њим граниче. А највећи део епархија Украјинске Православне Цркве, нарочито на истоку и југу земље основан је и развијао се већ у саставу Руске Цркве, представљајући плод њене вишевековне мисионарске и пастирске делатности. Садашња дела Цариградске патријаршије представљају покушај да украде оно што јој никад није припадало. Чином из 1686. године окончан је период од две стотине година принудне поделе у вишевековној историји Руске Цркве, која је без обзира на политичке околности које су се мењале, увек имала свест о себи као јединственој целини. Након успостављања поновног јединства Руске Цркве 1686. године преко триста година нико није сумњао у то да су православци у Украјини паства Руске Цркве, а не Цариградске патријаршије. И данас, упркос притиску спољашњих антицрквених снага, ова вишемилионска паства сматра драгоценим јединство Цркве целе Русије и верна је овој Цркви. Покушај Цариградске патријаршије да одлучује о судбини Украјинске Православне Цркве без њене сагласности представља антиканонски насртај на туђу црквену територију. Црквено правило гласи: „Нека се поштује и у другим областима и свуда у епархијама да нико од богољубазних епископа не шири своју власт на туђу епархију... нека се не крше правила отаца, нека се не поткрада под обличјем свештенодејства надменост световне власти, и немојмо постепено и неприметно изгубити слободу коју нам је Својом Крвљу даровао Господ наш Исус Христос, ослободилац свих људи“ (Осмо правило III Васељенског сабора). Под осуду овог правила потпада и одлука Цариградске патријаршије о оснивању по договору са световним властима своје „ставропигије“ у Кијеву без знања и сагласности канонског свештеноначалија Украјинске Православне Цркве. Лицемерно се правдајући тежњом о обнављању јединства украјинског православља Цариградска патријаршија својим неразумним и политички мотивисаним одлукама уноси још већу поделу и продубљује страдања канонске Православне Цркве у Украјини. Примање у општење расколника и лица која су анатемисана у другој Помесној Цркви са свим ‘епископима’ и ‘клирицима’ која су ова лица рукоположила, насртај на туђу канонску територију, покушај одрицања од сопствених историјских одлука и обавеза – све ово чини да се Цариградска патријаршија налази ван граница канонског поља, и на нашу велику жалост, чини за нас немогућим наставак евхаристијског општења с њеним јерарсима, клиром и мирјанима. Од сада, па све док се Цариградска патријаршија не одрекне антиканонских одлука које је донела, за све свештенослужитеље Руске Православне Цркве није могуће саслуживање с клирицима Цариградске Цркве, а за мирјане – учествовање у тајнама које се обављају у њеним храмовима. Прелазак архијереја или клирика из канонске Цркве код расколника или ступање с њима у евхаристијско општење представља канонски преступ и повлачи за собом одговарајуће забране. Са жаљењем се сећамо предсказања Господа нашег Исуса Христа о времену обмане и изузетних страдања хришћана: И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих (Мт. 24:12). У условима овако дубоког подривања основа међуправославних односа и потпуног занемаривања хиљадугодишњих норми црквено-канонског права Свети синод Руске Православне Цркве сматра својом дужношћу да заштити темељне обичаје православља, као и свето предање Цркве уместо којег се подмећу нова и туђа учења о васељенској власти првог поглавара. Позивамо поглаваре и Свете синоде Помесних Православних Цркава да дају одговарајућу оцену горе поменутих антиканонских радњи Цариградске патријаршије и да заједно нађемо пут за излазак из врло тешке кризе која раздире тело Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Упућујемо свестрану подршку Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и целе Украјине Онуфрију и свој пуноћи Украјинске Православне Цркве у ово, за њу, изузетно тешко време. Молимо се за укрепљење њене верне деце у храброј борби за истину и јединство канонске Цркве у Украјини. Молимо архипастире, клир, монахе и мирјане целе Руске Православне Цркве да појачају молитве за једноверну браћу и сестре у Украјини. Молитвени покров Пресвете Царице Небеске, преподобних отаца кијевопечерских, преподобног Јова Почајевског, новомученика, исповедника и свих светих Руске Цркве нека буде над свима нама. Патриархия.ru
„ЈА ЋУ УМОЛИТИ ОЦА, И ДАЋЕ ВАМ ДРУГОГ УТЕШИТЕЉА, ДА ПРЕБИВА С ВАМА ЗАУВЕК, ДУХА ИСТИНЕ… “ СА ХРИСТОВИМ ВАЗНЕСЕЊЕМ „НАША ПРИРОДА СЕ УЗНЕЛА“ НА НЕБО И НА ПЕДЕСЕТНИЦУ СЕ СВЕТИ ДУХ „СПУСТИО НА НАШУ ПРИРОДУ“. ВАЗНЕСЕЊЕ УКАЗУЈЕ НА ПЕДЕСЕТНИЦУ КОЈА ЈЕ ИСПУЊЕЊЕ ОБЕЋАЊА ДУХА. +++ ДУХ КОЈИ ЈЕ ДАТ НА ПЕДЕСЕТНИЦУ НАМ СВЕДОЧИ ДА ЈЕ ИСУС ЗАИСТА ВАСКРСАО ИЗ МРТВИХ И ДА СУ ЛИЧНИ ОДНОСИ СА ХРИСТОМ МОГУЋИ ЗА СВЕ. У СВОЈОЈ ПРОПОВЕДИ НА ДАН ПЕДЕСЕТНИЦЕ, СВЕТИ АПОСТОЛ ПЕТАР ИЗНОСИ ОВО ЈЕДИНСТВО ВАСКРСЕЊА ИСУСОВОГ СА ПЕДЕСЕТНИЦОМ: „ИСУСА НАЗАРЕЋАНИНА, ЧОВЈЕКА ОД БОГА ПОТВРЂЕНА МЕЂУ ВАМА СИЛАМА И ЧУДЕСИМА И ЗНАЦИМА КОЈЕ УЧИНИ БОГ ПРЕКО ЊЕГА МЕЂУ ВАМА, КАО ШТО И САМИ ЗНАТЕ (ДЕЛА 2, 22). ОВОГА ИСУСА ИСУСА ВАСКРСЕ БОГ, ЧЕМУ СМО СВИ МИ СВЈЕДОЦИ. ДЕСНИЦОМ, ДАКЛЕ, БОЖИЈОМ ВАЗНЕСЕ СЕ, И ПРИМИВШИ ОД ОЦА ОБЕЋАЊЕ СВЕТОГА ДУХА, ИЗЛИ ОВО ШТО ВИ САДА ВИДИТЕ И ЧУЈЕТЕ“ (ДЕЛА 2, 32-33). СВЕДОЧАНСТВО ДУХА О ВАСКРСЕЊУ ХРИСТОВОМ ЗАУЗИМА ИСТУ ВАЖНОСТ КАО И СВЕДОЧАНСТВО О ПРАЗНОМ ГРОБУ И О ХРИСТОВИМ ЈАВЉАЊИМА. БОГ ГА ЈЕ ВАСКРСАО „РАЗДРЕВШИ МУКЕ СМРТИ, ЈЕР НЕ БЈЕШЕ МОГУЋЕ ДА ГА ОНА ДРЖИ“ (ДЕЛА, 2, 24), ОНДА „ОН СЕ ЈАВЉАШЕ У ТОКУ ВИШЕ ДАНА ОНИМА КОЈИ УЗИЂОШЕ СА ЊИМ ИЗ ГАЛИЛЕЈЕ У ЈЕРУСАЛИМ, КОЈИ СУ САД СВЈЕДОЦИ ЊЕГОВИ ПРЕД НАРОДОМ“ (ДЕЛА 13, 31) И НА ЗАВРШНИ ДАН ПЕДЕСЕТНИЦЕ – ПОСРЕДСТВОМ БОЖИЈЕГ СМОМОГУЋЕГ ЧИНА, КОЈИ ЈЕ УЗРОКОВАН И ВОЂЕН ОД СТРАНЕ СВЕТОГ ДУХА, ЦЕЛА ЦРКВА ЈЕ ПОСТАЛА НОСИЛАЦ СВЕДОЧАНСТВА О ВАСКРСЕЊУ. На почетку хришћанског периода, Педесетница је била једна од кључних јеврејских празника, годишње славље давања закона на Синајској гори. То је био празник обнове закона, тако да је у јеврејској тардицији ово празник који затвара пасхални период. Ученици који су након васкрсења напустили Јерусалим и пошли у Галилеју, вратили су се у свети град да прославе последњи празник пасхалног циклуса. Они нису били припремљени за догађај који ће се догодити у првој хришћанској Педесетници. Као што нису очекивали васкрсење нити вазнесење, они такође нису очекивали силазак Духа Светога. Значај и универзалност Педесетнице се јасно открива када се овај догађај упореди са причом о Вавилонској кули (2. Мојсијева 11, 1-9) и са извештајем о Божијем Откровењу на Синајској гори (2. Мојсијева 19), а исто тако и са рабинским предањем. Насупрот Вавилонској кули, Педесетница превазилази конфузију језика и приводи језик Духу, који чини то да сваки језик на којем се јеванђеље узноси постане освештан језик. На Синајској гори је установљен Завет између Бога и Његовог народа. Они на које је Дух сишао на дан Педесетнице, су позвани да уђу у један нов заветни однос (Дела 2, 38-39). По рабинској причи која је настала под утицајем 2 Мојсијеве, глава 19, глас Бога је тобоже подељен на седам различитих гласова или на језике свих народа, а број седамдесет је означавао целокупност народа. Овде, на дан прве хришћанске Педесетнице, „огњени језици“ су раздељени на сваког члана првобитне хрићанске заједнице. Огањ симболише присуство Божије, који је на Синајској гори сишао у облику огња (2. Мојсијева 19, 18). Свети Дух узрокује да Педесетница постане празник јединства. Већ у првом веку, иамо алузије о Педесетници као хришћанском празнику. На крају свог трећег мисионарског путовања, свети апостол Павле „хиташе, ако би му било могуће, да о Педесетници буде у Јерусалиму“ (Дела, 20, 16). Апостол Павле је желео да проведе овај дан са члановима хришћанске заједнице у Јерусалиму, за које је Педесетница која се догодила након васкрсења имала посебно место у историји и њиховом сећању. Све ово указује на чињеницу, по којој су историјски догађаји били собол онога што се у Делима (2, 1-13) описује као посебан, јединствен догађај, који је потпуно различит од давања Духа једанаесторици апостола. Услед Педесетнице је васкрсење Христово постала присутна реалност, а не неки догађај који припада прошлости. “Не смемо само пуко рећи: Христос је васкрсао, већ Христос васкрсе, јер Он сада живи, за мене и у мени“ – речи су Калиста Вера. Ова непосредност и лично усмеравање у нашем односу са Исусом је, да се прецизно изразимо – дело Духа Светога (Kallistos Ware, “The Ortodox Way“ /Crestwood, N. Y: SVS Press, 1979/, 125). Сваки преображај у људском животу је сведочанство Христовог васкрсења и силаска Светог Духа на дан Педесетнице. Бог непрестано дела и прославља себе у Његовим светима, да бисмо познали да је Логос (Реч) постао плот, да је затим доживео смрт на крсту и васкрсао, да би ми могли примити Духа. Васкрсење Христово је први и пресудни моменат у животу Цркве, моменат који је четврто јеванђеље назвало “последњи дан“ (η εσχατη ημερα, Јован 6, 39-40, 44). Кроз силу Духа Светога, Црква живи и креће се ка васкрсењу. Визија коначног циља је дата у књизи Откровења: “Ево, Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ Његов, и сам Бог ће бити са њима“ (21, 3) и може се протумачити једино у контексту богослужења и сведочења хришћанске заједнице, за коју је оваплоћење (“Логос постаде плот и настани се међу нам“, Јован 1, 14) почетак, а Његово васкрсење крај, што је већ присутно у историји. Педесетница чини све ово присутним и даје значај времену у историји. Давање Духа на дан Педесетнице, нема ништа заједничког са давањем Духа на вечери првог Васкрса. Дух који је дат на Васкрсу је нешто више од духовне силе и благодати која је дата апостолима, њиховом “рукоположењу“ или “посвећењу“. То укључује све духовне дарове који су дати целом Телу Христовом, све пророчке и харизматске дарове. Постоје два различита момента давања у два различита времена једног и истог Духа. На Педесетници излив Духа је остварен ради испуњења новог живота, који је започет са Христовим давањем Духа на Васкршњи дан. И када Црква уђе у задњи дан, то ће бити испуњење Педесетнице. Дух је дат на Педесетници ради свеопште објаве јеванђеља у свету. Са Педесетницом, Црква почиње њен пут служења и сведочења. Овде је значајно да се у црквеном календару броје недеље “после Педесетнице“ до припремних недеља за Велики пост. Ова пракса просто означава да за Цркву Педесетница има кључно место – од њеног почетка, кроз недеље, године, векове… Све је виђено и изражено у светлости васкрсења и Педесетнице, јер су то завршни догађаји у историји спасења. Код апостола Јована, давање Духа још не узрокује јавну универзалну мисију. Апостоли се враћају њиховим домовима у Галилеји, где настављају да се баве својим пређашњим пословима (Јован 21, 1-3). Њихова јавна мисија почиње са Педесетницом. Са првим давањем Духа који је описан код Јована, месијанска заједница је сједињена са прослављеним Телом Христовим. Апостоли су се променили – нова заједница је заснована путем Христовог дувања Духа на њене чланове. У том смислу, Црква је рођена са њеним служитељима – заједница је основана давањем Духа у ноћи првог Васкршњег дана. Али ипак, једино је у Педесетници Црква “крштена“ и дата јој је пуноћа духовних дарова за њено ширење (F. X. Durwell, “The Resurrection“, A Biblical Study /New York: Sheed&Ward, 1960/, 186). Плод васкрсења, вазнесења и Педесетнице је Црква, у којој се ови завршни догађаји у Христовом животу, поново доживљавају и потврђују. Њихово значење је објављено у богослужењу и у Светим тајнама Цркве и трајни ефекти живота, смрти и васкрсења Христовог су осведочени од чланова Тела. Црква непрекидно сведочи истину оваплоћења, смрти и васкрсења Христовог. Дух у Цркви утире нови пут, и покреће је “све до краја земље“ (Дела 1, 18). Према: Веселин Кесић, „Први дан нове твари – васкрсење и хришћанска вера“ Свети Григорије Палама: ДУХ КОЈИ РАЗБИЈА ОКОВЕ ГРЕХА И РОПСТВА А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде – вели еванђелист Лука – >шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху< (Дап 2, 2) У последњи дан великог празника, то јест на Педесетницу, стаде Исус, како проповеда богослов и еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн 7, 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн 20, 22). Тако је овај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разделио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво постављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дап 1, 6). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали >синови грома<. И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дап 2, 3-4). Окончана су та чудесна дела која је Владика свршио у телу, показујући да је Он, по својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се свршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније – тако што је говорио кроз пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим, учинио их оруђима Своје силе. Протојереј Георгије Флоровски: ЦРКВА – ТЕЛО ЖИВОГА ХРИСТА (Део из: The Church: Her Nature And Task, London 1948) Христос Господ је једина Глава и једини Учитељ Цркве „на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у Кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу“ (Еф 2, 21-22). Строго говорећи, Месијанска заједница коју је сабрао Исус Христос, није још увек била Црква, пре Његовог Страдања и Васкрсења, пре него што је на њу било ниспослато „обећање Очево“, када се обукла у силу с висине и када се крстила Духом Светим (Лк 24, 49; Дап 1, 4-5) у Тајни Педесетнице. Пре него што се победа Крста открила у свеславноме Васкрсењу, Црква је још увек била sub umbraculo legis („под сенком Закона“). Било је то још увек навечерје испуњења. Педесетница се збила да би посведочила и запечатила победу Крста. „Сила са висине“ је ушла у историју. Заиста се открио и започео „нови еон“. И светотајински живот Цркве јесте управо настављање Педесетнице. Силазак Светога Духа је био највише Откривење. Дух-Утешитељ, у „страшној и непојмивој тајни“ Педесетнице, једном и занавек, улази у свет у коме никада пре тога није присуствовао на начин на који сада започиње да обитава и пребива. На дан Педесетнице, преобилни извор Воде Живе почиње да вруја овде на земљи, у свету који је већ искупљен и измирен са Богом у распетоме и васкрсломе Господу. Долази Царство Божије, јер Дух Свети и јесте Царство (Јн 16, 7). Али, „долазак“ Духа, зависи од „одласка“ Сина (Јн 16, 7). „Други Утешитељ“ силази да сведочи о Сину, да открије Његову славу и запечати Његову победу (15, 26; 16, 7, 14). Заиста, у Духу Светоме Сам прослављени Господ изнова долази, односно враћа се Својој пастви да би са њима обитавао заувек (15, 18, 28)… Педесетница је била мистично освештање, крштење целе Црква (Дап 1, 5). Ово огњено крштење је свршио Господ, јер Он крштава Духом Светим и огњем (Мт 3, 11; Лк 3, 16). Он је ниспослао Духа од Оца, као залог, у наша срца. Дух Свети је Дух обновљења у Христу Исусу, „сила Христова“ (2 Кор 12, 9). Духом препознајемо и исповедамо да Исус јесте Господ (1 Кор 12, 3). Дело Духа у верујућима јесте управо у њиховом укључењу у Христа, њиховом крштењу у једно тело (12, 13), управо Тело Христово. Како вели свети Атанасије: „Напојавани Духом, ми пијемо Христа“. Јер – „Стена беше Христос“. Хришћани се Духом Светим сједињују са Христом, сједињују се у Њему и образују се у Тело Његово. У Једно Тело, Тело Христово: ова изванредна аналогија коју свети апостол Павле користи, у разним контекстима, када описује тајну хришћанскога битовања, истовремено, јесте и најбоље сведочанство најдубљег опита Апостолске Цркве. То ни у ком случају није нека случајна слика, већ, пре, сажетак вере и опита. Основни нагласак светог апостола Павла је свагда на присутном јединству верујућих са Господом, на Његовом учествовању у Његовој пуноти. Као што је на то указао свети Јован Златоусти, у свом тумачењу Посланице Колошанима (3, 4), свети апостол Павле се, у својим посланицама, труди да покаже да верујући „заједниче у Христу у свему“ и „управо да би показао ово јединство, он говори о Глави и Телу“. Овај израз је, највероватније, био плод евхаристијског опита (1 Кор 10, 17) и био је намерно употребљен да би се изразило његово светотајинско значење. Црква Христова је једна у Евхаристији, јер Евхаристија јесте Сам Христос, и Он светотајински обитава у Цркви која јесте Тело Његово. Јер Црква заиста јесте тело, организам и то у много већој мери него што је друштво или удружење. И можда је управо појам „организам“ најбољи савремени превод речи „“, у смислу у коме је ту реч употребљавао савети апостол Павле. Штавише, Црква јесте Тело Христово и Његова „пунота“. Тело и пунота - – ова два појма су узајамно и тесно повезана у мисли светог апостола Павла, и узајамно се објашњавају: Који јесте Тело Његово, пунота Онога Који све испуњава у свему (Еф 1, 23). Црква јесте Тело Христово зато што она јесте Његово употпуњење. И свети Јован Златоусти управо у овом смислу преноси мисао светог апостола Павла: „Црква је употпуњење Христово на исти начин на који глава употпуњује тело, а тело се употпуњује главом“. Христос није сам. „Он је уготовио читав род људски да следује Њему, да се приљубљује Њему и да се приброји Његовој војсци.“ Свети Јован Златоусти даље настоји: „Погледајте, како он (свети апостол Павле) представља Христа као Онога Коме су неопходни сви Његови удови. То значи да ће Глава бити употпуњена тек онда када Тело буде употпуњено (усавршено), када будемо сви заједно, сједињени и узајамно повезани.“ Другим речима, Црква је продужење и употпуњење Светога Ваплоћења или, тачније, ваплоћеног живота Сина, и свега онога што се нас ради збило, Крста, Гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на Небеса и Седења с десне стране (Молитва освештања Дарова из Литургије Светог Јована Златоустог). (… ) Црква је јединство благодатног живота. Извор овога јединства је сакривен у Светој тајни Вечере Господње и у Тајни Педесетнице. Педесетница се профужава и бива непрестана у Цркви кроз Апостолско пријемство. Овде се не ради напросто о канонском скелету Цркве. Свештенство (или „јерархија“) је, пре свега начело благодатно, „служна Светих тајни“ или Божанскога домостроја. Свештенство није само камомски задатак, оно не припада само институционалном ткиву Цркве; свештенство је, пре, незаобилазно конституционално или структурно својство Цркве, управо због тога што Црква јесте тело, организам. Свештенослужитељи нису тек некакви „наименовани службеници“ заједнице, они нису само предводници или делегати „мноштва“, „народа“ или „сабрања“; они дејствују не само in persona eccleiae (у име Цркве), већ, првенствено, in persona Christi („у име Христово“). Они су „представници“ Самога Христа, а не верника; и у њима и кроз њих, Глава Тела, једини Првосвештеник Новог Завета, савршава, продужава и остварује Своје вечно пастирско и свештеничко служење. Он Сам јесте једини истинити Свештеник Цркве. Сви остали су само служитељи Његових Светих тајни. Они уместо Њега стоје пред заједницом; и управо због тога што Тело јесте једно искључиво у својој Глави и што се Тело сабира уједно и збира у јединство Њиме и у Њему, Свештенство у Цркви је, пре свега, служба јединства. У Свештенству органско јединство Цркве није само представљено или показано, већ је у њему, пре, укорењено, што нимало не нарушава „једнакост“ верујућих, као што ни „једнакост“ ћелије организма не бива укинута њиховим структурним различитостима: све ћелије су, као такве, међусобно једнаке, но оне се, ипак, разликују по својим функцијама, а ове разлике, са своје стране, служе јединству, омогућавајући овом органском јединству да постане свеобухватније и присније. Јединство сваке помесне заједнице правасходи из јединства Евхаристијске трпезе. И свештеник управо као свршитељ Евхаристије јесте служитељ и саздатељ црквеног јединства. Али, постоји другачије и још узвишеније служење, а то је остваривање васеленског и саборног јединства читаве Цркве у простору и у времену. То је епископско служење и функција. С једне стране, епископ има власт рукополагања, а то, опет, није само јурисдикција привилегије, већ управо власт светотајинског делања, која превасходи ону моћ коју има свештеник. На тај начин, епископ је, као „онај који рукополаже“, саздатељ црквенога јединства на једном много ширем плану. Тајна вечера и Педесетница су нераздвојиво повезане. Дух Утешитељ је сишао тек онда када се Син већ прославио у Својој Смрти и Васкрсењу. Но, и даље постоје две Свете тајне (или Мистерије) које се не могу смешавати једна са другом. На исти начин се међусобно разликују свештенство и епископат. У епископату Педесетница постаје васеленска и непрестана, а у неделивом епископату Цркве (episcopatus unus светог Кипријана) обезбеђује се јединство /Цркве/ у простору. Са друге стране, кроз епископа,, или, тачније, у своме спископу, свака појединачна или помесна Црква укључује се у саборну пуноту Цркве, пвезујући се са прошлишћу и са свим вековима. У своме епископу свака помесна Црква, надраста и надилази своје сопствене границе и органски се сједињује са осталим /помесним Црквама/. Апостолско пријемство није толико канонска, колико мистичка основа јединства Цркве. Апостолско пријемство је више од чувара историјске непрекинутости и административне повезаности: оно је суштинско средство чувања мистичке истоветности Тела кроз векове. Но, наравно, Свештенство се никада не може оделити од Тела. Свештенство јесте у Телу и премда његовој структури. Дарови Свештенства се предају унутар Цркве (уп. 1 Кор 12). Светопавловско поимање Цркве као Тела Христовог преузели су и на различите начине тумачили Свети оци, како на Истоку тако и на Западу, да би оно, потом, унеколико пало у заборав. Сада је, заиста, крајње време да се вратимо овоме опиту ране Цркве, који може да нам пружи чврсту основу за савремену богословску синтезу. Код светог апостола Павла и на другим местима у Новом Завету срећемо се и са другим поређењима и метафорама, но оне су свагда са истим циљем и смислом: да се нагласи присно и органско јединство између Христа и оних кији су Његови. Но, од свих тих различитих слика, слика Тела је најсвеобухватнија и најизражајнија, и представља најнаглашенији озраз основнога поимања. (Слика Невесте и њеног мистичког брака са Христом /Еф 5, 23/ изражава присно јединство. Чак и слика Дома сазданог од многога камења, чији крајеугаони камен јесте Христос /Еф 2, 20; 1 Пет 2, 6/ указује на исто: многи постају једно, а кула изгледа као да је саздана од једног камена /уп. Јерма, Пастир, Vis. II, 3, 2, 6, 8/. И опет се „народ Божији“ сматра једном целином. Нема разлога да нас овде збуњује употреба различитих речи. Главна идеја и намера је, очигледно, иста у свим случајевима.) Наравно, ниједну аналогију не треба натезати нити пренаглашавати. Идеја организма, када се примењује на Цркву, има своје границе. С једне стране, Цркву чине људске личности које се никада не могу сматрати само елементима или елементима или ћелијама целине, зато што се свака личност налази у директном и непосредном јединству са Христом и Његовим Оцем. Лично начело се не сме жртвовати ради оног „заједничког“, нити, пак, растворити у њему, јер хришћанско заједништво не сме да се изопачи у безличност. Идеја организма мора да се допуњује идејом симфоније личности, у којој зрцали Тајна Свете Тројице (уп. Јн 17, 21, 23), и у овоме је сама суштина појма католичности /саборности/. Управо због овога, у богословљу Цркве, морамо да дајемо предност христолошкој над пневматолошком орјентацијом. Јер, с друге стране, Црква као целина има своје лично средиште једино у Христу. Црква нијее ваплоћење Духа Светога, нити тек духоносна заједница људи, већ управо Тело Христово, Тело Ваплоћенога Логоса. Она нас спасава од безличности, избављујући нас и од сваке хуманистичке песонификације. Христос Господ је једина Глава и једини Учитељ Цркве, на Коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу, у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште у Духу (Еф 2, 21-22). Христологија Цркве нас никада не уводи у непрозирне облаке испазних спекулација нити маштарског мистицизма. Она нам, напротив, пружа једно чврсто и позитивно упориште за правилно богословско истраживање. На тај начин, учење Цркве проналази своје право и органско место у општем плану Божанскога домостроја спасења. Јер нама је, заиста, неопходно да и даље трагамо за свеобухватним поимањем тајне нашега спасења и спасења света. Треба учинити и последње прецизирање. Црква се још увек налази in statu viae, али она, истовремено, већ јесте и in statu patriae. Живот Цркве је двострук: истовремено и на Небу и на земљи. Црква је видива историјска заједница, али она је, истовремено, и Тело Христово. Она је, у исти мах, и Црква искупљених, и Црква убогих грешника: и једно и друго истовремено. На историјском плану још увек није достигнут никакав коначан циљ. Али, крајња стварност се већ открила и јавила. Ова крајња стварност је већ ове близу, она је истински достижна, упркос историјском несавршенству, премда тек у предобразитељским облицима. Јер Црква јесте светотајинска заједница. Светотајинско овде значи ништа мање него управо – есхатолошко. Есхатон не означава првенствено оно „последње“ у временском следу догађаја, већ пре значи – оно „крајње“ (то јест пресудно), а то „крајње“ се остварује у порцесу историјских збивања и догађаја. Оно што није од овог света налази се овде „у овом свету“ и не укида овај свет, већ му даје нови смисао и нову вредност, то јест „превреднује“ га. Наравно, оно је још увек само предзбивање, так „залог“ коначнога испуњења. Но, Дух обитава у Цркви и то твори тајну Цркве: видљива „заједница“ слабих људи јесте организам Божанске Благодати. Превео Матеј Арсенијевић Епископ Калистос Вер: ДАР ХАРИЗМЕ, ЈЕДИНСТВА И ЈЕДИНСТВЕНОСТИ У Библији се Дух Свети посличује огњу. На дан Педесетнице Утешитељ наилази на прве хришћане у виду >језика раздељених, као огњених (Дап 2, 3). Попут ветра, и огањ је неухватљив: жив, слободан, непрестано у покрету, не може се измерити, извагати или омеђити у уске границе. Ми осећамо врелину пламенова, али их не можемо затворити и задржати у нашим рукама. Појам који се користи да би се означио вечан однос Духа према Оцу, наиме, >произлажење<, >исхођење<, не преноси нам никакву јасну и разговетну замисао. Он је попут светог јероглифа који указује на мистерију која није недвосмислено откривена. Овај израз указује на то да однос између Духа и Оца није истоветан са односом између Сина и Оца. Па ипак, нама се не саопштава каква је тачна природа те разлике. То је неминовно, пошто дејство Духа Светога не може да се одреди вербално. Оно мора да се живи и опитује непосредно. Па опет, упркос овом тајанственом квалитету Духа Светог, православно предање чврсто исповеда две ствари у вези са Њим. Прво, Дух Свети јесте Личност. Он није само >божански прасак< (дивине бласт како сам једном чуо да га неко описује), не пука бездушна сила, већ једна од Три вечне Личности Пресвете Тројице. Упркос свој Његовој наводној неухватљивости, ми ипак можемо и заиста и ступамо у личнос(т)ни >ја – Ти< однос са Њим. Друго, Дух Свети, као трећи члан Свете Тријаде, јесте једносуш(т)ан и савечан са другом Двојицом. Он није пука функција која од њих зависи, нити, пак, посредник којег они користе. (… ) Три ствари су нарочито упечатљиве у вези са даром Утешитеља у дан Педесетнице: Прво, то је дар свим Божијим људима: И испунише се сви Духа Светога (Дап 2, 4). Дар харизме не даје се само епископима и клиру, већ свакоме од крштених. Сви су духоносци, сви су – у правом смислу речи >харизматици<. Друго, то је дар јединства: Беху сви апостоли једнодушно на окупу (Дап 2, 1). Дух Свети чини да многи буду једно тело у Христу. Наилазак Духа Светога о Педесетници преокреће ефекат Вавилонске куле (Пост 11, 7). Као што твдимо у једној од химни на празник Педесетнице: Када је највиши сишао и помешао језике, поделио је народе; Али када је разделио огњене језике, Он је све призвао јединству. Стога једногласно прослављамо Свесветог Духа. Дух Свети доноси јединство и међусобно разумевање, омогућује нам да говоримо >једним гласом<. Он индивидуе претвара у личности. За прву хришћанску заједницу у Јерусалиму, у периоду који је непосредно следио за Педесетницом, каже се да имаху све заједничко и да код њих беше једна душа и једно срце (Дап 2, 44; 4, 32). А то треба да је знамен педесетничке заједнице Цркве у свако доба. Треће, дар Духа Светога јесте дар различитости: огњени језици су >расечени< или >раздељени< (Дап 2, 3), и свакоме се дају непосрено. Не само да све нас Дух Свети чини једним, већ нас чини и различитим. На Педесетници мноштвеност језика није укинута, него је престала да буде узрок раздвајања. Свако је говорио као и пре тога, својим властитим језиком, али силом Духа свако је могао да разуме свакога. По мени, бити духоносац значи остварити све посебне одлике своје личности. То значи постати истински слободан, значи да ја истински постанем ја сам у својој јединствености. @ивот у Духу ризничи једну неисцрпну разноликост. Криводелање, а не светост, јесте оно што је досадно и понављајуће. Један мој пријатељ је имао обичај да суморно примети: >Каква штета што нема нових врста грехова<. Али, увек постоје нови видови светости. Христо Јанарас: НОВА ТВАР БЛАГОДАТИ Педесетница – силазак Светога Духа – јесте догађај који представља оснивање и устројавање Цркве. Не оснива се нека институција него са рађа >нова твар Благодати<, односно, могућност бесмртног живота који је човеку дарован од стране Бога. Због тога Педесетница – силазак Светога Духа – и није догађај који се одиграо >изједна< него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву. Црква је Вечера, чин једења и пијења. Међутим, да би подарило живот (а не да служи привременом преживљавању), то једење и пијење претпоставља животворно деловање Светога Духа, односно, претварање пропадљиве хране у храну непропадљивости, у могућност вечног живота, у >лек бесмртности<. На сваком евхаристијском сабрању Црква призива Светога Духа Божијег да изврши то егзистенцијално претварање: >Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове. И учини овај Хлеб часним Телом Христа Твога, а то што је у ^аши овој часном Крвљу Христа Твога, претворивши их Духом Твојим Светим.< А заједница сабрана око часне Трпезе потврђује овај призив узвикивањем сагласности >амин<. Ова мала реч, ово >да< којим човекова слобода узвраћа на љубав Божију, као литургијски израз представља колективно обавезивање на Завет, потпуно присаједињавање, али, истовремено, и благослов од стране Онога Коме се ^овек потчињава. Сагласност евхаристијске заједнице са призивом Светога Духа бива >у Христу< који је >Амин, Сведок верни и истинити< (Отк 3, 14); >јер колико је обећања Божијих, у Њему су да, и у Њему су амин, Богу на славу кроз нас< (2 Кор 1, 20). Од Оца иштемо Духа приносећи амин које је Сам Христос, односно, савршено послушање живота Божанској вољи. Егзистенционално претварање, које се у Евхаристији одиграва силаском Светог Духа, не односи се само на предмете приношења по себи, него на однос индивидуа према тим предметима, на однос узношења и приношења твари Богу од стране човека – однос који преображава начин живота, претварајући постојање личности и предмета у евхаристијску заједницу саБогом и учествовање у тројичној пуноћи живота. Призивамо Светога Духа >на нас и на (ове) предложене Дарове<, тражећи управо преображај живота и стицање непропадљивости: да се претворе Дарови, а они који се њима причешћују да се претворе у нову твар, ослобођену од смрти – у Тело Христово. Григорије, епископ захумско-херцеговачки: У СВЕТУ НЕДЈЕЉУ ПЕДЕСЕТНИЦЕ „A у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. A ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен“ (Јн. 7,37-39). Много је пута и на много мјеста у Св. Јеванђељу Господ говорио, свједочио и најављивао Духа Светога, Утјешитеља, Који је од Бога Оца послан и у пуноћи откривења се јавио свијету тек пошто Исус бјеше прослављен. Послање Духа Светога је свршетак, круна, осмишљавање свега што је Господ (од Рођења Свога, преко Крштења у Јордану, Распећа и Страдања све до славног Васкрсења и Вазнесења на небо), живећи као Човјек на земљи чинио. Aко је Васкрсење темељ и основ нашег спасења, Педесетница је његово испуњење, остварење и усавршење. Тек у свјетлости присуства Св. Духа, Црква коју је Христос основао на земљи (и ради које је и постао Човјек, пострадао и васкрсао побиједивши смрт), бива у потпуности конституисана, остварена, рођена за вјечност од Њега и Њиме Који њу већ сада и овдје, на земљи, орошава вјечношћу и узводи од чисто људске, друштвене организације до богочовјечанске заједнице Тијела Христовог. „И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни се дом гдје сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један н свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. (…) И сви се дивљаху и бијаху у недоумици, говорећи један другом: Шта би ово могло бити?“ (Дап. 2, 1-4; и 2,12) Свима нам је познат библијски догађај који описује како су се људи (који су након стварања говорили истим језиком), у своме високоумљу толико преузнијели да су пожељели да саграде кулу у Вавилону која ће досезати до Неба, и којом ће „стећи себи име, да се не би расијали по земљи“ (1 Мој. 11,4). A Бог, желећи да спријечи њихову безумну намјеру, сиђе са Неба и помути језике народима и расија их по свему свијету. Данашњи Дан, пак, Дан је у који Дух Свети поново обједињује народе, дајући им да „једним устима и једним срцем славе (…) Оца и Сина и Светога Духа“ (један од возгласа Канона Евхаристије). Дакле, људска гордост која се – без Бога – са земље хтјела дотаћи Неба, постаје темељ подјела, неразумијевања и отуђености, док са друге стране, смирење Христово којим се Небо смјерно дотиче земље, постаје основ поновног јединства, мира и свеопштег обједињења народа у Цркви Божијој Духом Светим. Данашњи Празник („Педесетница“, „Духови“, „Тројичиндан“) прослављање је али и актуализација, оприсутњивање Догађаја који су Пророци још у Старом Завјету најављивали. Њиме се завршава (као великим финалом) циклус празника овог периода (Пентикостара), од Васкрса до Педесетнице, периода који смо назвали „вјечност у времену“ и чије стално празновање није пуко кретање у круг и сјећање на нешто што се збило у прошлости, већ наш узлазни, постепени ход ка истинском богопознању. Јер Дух Свети, Који у данашњи велики Дан своди Небо на земљу али и земљу узводи на Небо, јесте јављање красоте, дубине и пуноте Божанственог живота у овоме свијету. И зато је наша Црква, родивши се свише у овај Дан, постала заједница обожења, живот у новоме, и то не само по свом богослужбеном изразу; она објављује и чува тај доживљај новога живота у овом „старом свијету“, ходећи у њему као „странац и пролазник“(Јев. 11,13) који није ту да би рјешавао социјално-политичке проблеме тог свијета, већ да би га уздигао изнад њих, отварајући му нове видике духовног живота. Вазневши се на Небо, Господ – Који је Цркву основао да буде животни простор свима који су водом и Духом, у Св. Тајни Крштења, рођени за „нови живот“- није је оставио без Свога присуства, као нешто друго и одвојено од Њега. Напротив, пославши Духа Светога Цркви, Он у Духу остаје присутан у самом њеном бићу, сједињујући се са нама кроз Св. Тајне посредством тог истог Духа Свог. И као што је Духом Светим испуњена и остварена цјелокупна икономија нашег спасења (јер ниједно дјело Христово није било другачије него „од Оца у Духу Светоме“ будући да је Св. Тројица „Једносуштна и Нераздјељива“ и гдје је присутан Син – присутни су и Отац и Дух), тако сада, у ишчекивању Другог Христовог Доласка, Исти Дух Свети оприсутњује у Цркви сву Св. Тројицу. Долазак Духа Светога увијек је долазак, откривање и јављање Царства Божијега, предукус „будућег вијека“ и причешће Небом. Бити у Духу, тј. имати у себи Духа Божијега, значи бити – иако још увијек на земљи – грађанин и житељ Неба, јер је Царство Божије „праведност и мир у Духу Светоме“ (Рим. 14,17). У старом Завјету се каже: „И створи Бог човјека и дуну у њега дух животни и поста човјек душа жива“ (Пост. 2,7). Кроз ово „удахнуће“ Духа, човјек је благодаћу добио „божански лик“ Сина Божијега, међутим у Aдаму, нашем Праоцу, кроз гријех и пад овај лик бива помрачен, и човјек, који је по ријечима Св. Григорија Паламе „емигрирао“ из Раја Божијег у „сијенку и област смрти“ (Мт. 4,16), наставља да живи једним непотпуним животом. Тек у Педесетници, благодаћу Духа Светога, тај се божански лик у нама изнова васпоставља и човјек из – једне равни изопачене или пак само смртне чулности – поново доспијева у царство духа. Зато Духа Светога, Који нас наново оживљава, зовемо Духом Животворним. О Духу Светоме можемо говорити са много аспеката, будући да о Њему „Који је свуда присутан и све испуњава“ говоре и Св. Јеванђеље, и списи Пророка, и богослужбена традиција, и сво светоотачко Предање које је најаутентичније свједочанство о „животу по Духу.“ Међутим, Његово присуство осјећамо и окушамо прије свега у даровима благодати којима се Он открива Цркви. Ти дарови су: „премудрост и разум, савјет и јачина, познање и побожност, страх Божији“ (тропар канона са јутрења Педесетнице); то су и: „љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вјера, кротост, уздржање“ (Гал. 5,22-23). Кроз те дарове ми не само да познајемо Бога, већ кроз њих начелно изграђујемо и своју сопствену природу. И зато је велики међу савременим Оцима, Св. Серафим Саровски изговорио: „циљ хришћанског живота јесте задобијање Духа Светога.“ Предивна молитва упућена Њему каже: „Царе Небески, Утјешитељу, Душе Истине, Који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.“ Дакле, не само оживљење, већ ни очишћујуће исцјељење душе и тијела нашег није могуће без Духа Светога. У човјеку – све тражи Духа. Човјек је попут кандила у коме је тијело – чаша, а уље – душа наша, и онај жижак у њему сам за себе ништа не значи него га ужиже тек свјетлост која долази одозго, од Извора Свјетлости који је Дух Свети. Свети људи и њихов живот – који је најбољи доказ и најјача потврда узвишености човјековог призвања – прије свега су свједочанства и докази присуства и дејства Св. Духа и Његове благодатне, животворне силе у слабој и немоћној људској природи. Наше спасење и опроштење гријехова (које је код Христа увијек значило – исцјељење, што видимо из толиких јеванђелских примјера које је Црква премудро износила пред нас у протеклом периоду између Васкрсења и данашњег Празника), то, дакле, спасење и оздрављење наше не бива другачије него кроз сарадњу са благодаћу Св. Духа. Зато је важно, преважно, да у својим срцима стекнемо и сачувамо Духа светога, и да онда све што чинимо – чинимо покретани и умудривани Њиме а не прохтјевима своје пале природе. „Сине, дај ми срце своје“, говорио је Господ устима Својих пророка у Старом Завјету, дај ми срце а остало ћу ти ја дати, јер у срцу човјечијем може се смјестити сво Царство Божије. A Aпостол у Новом Завјету наставља: „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14,17). Дакле, нико се не спасава сам, него је спасење, тј. опроштење и исцјељење наше кроз обнављање наше пале природе увијек чин који тражи сарадњу и дијалог између Бога и Његовог створења. Човјек кога је Бог по Своме Лику створио слободним, није подложан неким неумољивим законима нужности, као што је случај са осталим тварима за које је речено: „Поставио си границу преко које неће прећи“ (Пс. 103,10). Човјек је слободан да каже Богу „не“ и падне, али и да се из пада подигне и себе превазиђе. Но, док ово прво чини сам, својом вољом, ово друго је увијек и једино плод сарадње са благодаћу Светога Духа. „Духом Светим свака душа живи“ (степена 4. гласа). Духом Светим се „излива љубав Божија у срца наша“ (Рим. 8,14). У најдоњим дубинама нашег бића он ствара себи одају, обликујући – у сарадњи са нашом слободном вољом – Лик Христов. Будући да Он непрестано актуализује Своје присуство и силази на Цркву кроз све Св. Тајне, то значи да учествовањем у тим Тајнама свако од нас свакодневно у Цркви доживљава своју „личну“ Педесетницу. Духа Светога зовемо „Духом Христовим“ јер Му је по природи својствен. И зато Га једино Он достојно прославља. То је потврдио и Сам Христос рекавши: „Он ће ме прославити“ (Јн. 16,14). Тако нас Господ учи да не прослављамо сами себе. Дух Свети је Дух Премудрости Који у Својем величанству јасно објављује Христа – „Божију Силу и Божију Премудрост“ (1. Кор. 1,24). Aли Он је и Дух Утјехе, Који у Себи оцртава сву доброту Онога Који Га је послао (Јн. 14,16). То је Отац, из Кога Дух и происходи и Кога у Своме достојанству величанствено пројављује. Зато је Дух Свети не само Дух Христов већ и Дух Очев , Онај Који је једног Бића и суштине са Оцем. Он, дакле, Који је једног Бића са Оцем Светим и Сином Његовим Јединородним, и Сам је Господар светости и Извор освећења. Зато сви ми, који смо у Име Св. Тројице крштени и на Св. Крштењу „печатом Духа Светога“ запечаћени, можемо рећи да је Овај Дух Очев и Христов истовремено и Дух наш, и да смо, наравно, и ми Његови тј. Божији, „царско свештенство, свети род, народ изабрани“. Он је Господар наших живота, Срце срца наших, Дух наших душа Који нас – будући Дух познања сваке истине – живећи у нама уводи у себи Самоме у познање Св. Тројице. Јер, као што „нико не зна Оца, осим Син“ (Мт.11,27), тако исто „нико не може назвати Исуса Господом, осим у Духу Светом“ (1.Кор. 12,3 Св. Василије Велики „О Духу Светоме“). Познавши силу благодати Духа, Св. Цар Давид је говорио: „Духа Твога Светога не одузми од мене“ (Пс. 50,12). A Христос каже: „Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити; и ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овом вијеку ни у будућем“ (Мт. 12,31-32). Овим Господ као да каже: зло које Мени чиниш, човјече, опраштам ти јер то зависи од Мене, али зло које чиниш сам себи, (не желећи да примиш благодат, да уђеш у дијалог, да одговориш, да Духу Благодатноме у срцу мјеста направиш), то зло је најјачи доказ да ти и не желиш опроштај и исцјељење, и онда – како да ти буде опроштено? Гријех против Св. Духа (гријех који је прије свега порицање Њега као Извора живота), истовремено је дакле и гријех против нас самих, наше сопствене природе, нашег призива да постанемо дјеца Божија. Неће се опростити, дакле, само то да не тражиш и не желиш опроштај. Јер Давид говори: „Дух скрушен и срце смирено Бог неће одбацити!“ (Пс. 50.) Христос је рекао: „Он ће ме прославити јер ће од мојега узети и јавиће вам“(Јн. 16,14). И као што је Син прослављен од Оца Који говори: „И прославих Те, и опет ћу прославити“ (Јн. 12,28), тако се прославља и Дух кроз заједницу са Оцем и Сином. Хула на Духа Светога, стога је хула на присуство Свете Тројице у нашим животима и зато је то једини гријех који се неће (не може) опростити. A пут истинског богопознања је овај: Од Једнога Духа, Кроз Једнога Сина до Једнога Оца и обратно: природна Доброта, и Освјећење по природи, и Царско достојанство простире се од Оца, кроз Сина Јединороднога, до Духа Светога (Еп. Aтанасије Јевтић “ На путевима Отаца“ Бгд.1991). Aко свој живот преиспитамо у свјетлости Христових Празника који су за нама, свакако ћемо схватити да би без Његове Цркве, (тог пар еџцелленце простора нашег оздрављења, исцјељења, спасења и обожења), наш живот био само игра са трагичним завршетком. Ушавши, пак, у Цркву кроз Св. Крштење (ту своју сопствену Педесетницу) живјећи у њој и дишући њеним Духом откривамо велику тајну смисла нашег постојања.Схватамо да ништа мање од Духа Божијег не може испунити и успокојити наше срце, да нас ништа осим Њега не може довршити, усавршити и породити за вјечност јер је једино Он „Дух Истине, дар усиновљења, Залог будућег насљеђа, Првина вјечних добара, животворна Сила, Извор освећења Којим сва творевина логосна и умна служи Богу“ (молитва Евхаристије у Литургији Св. Василија Великог). Зато на данашњи Дан, у који прослављамо Св. Тројицу Која нас је спасла и кроз Цркву нам осигурала спасење, „једним устима и једним срцем,“ у Једном Духу божанском узвикујемо: Дођи, Свјетлости истинита, дођи, Животе вјечни, дођи, Тајно скривена, дођи, Моћни, Који све свагда ствараш и претвараш и преображаваш вољом Својом; Јер Ти си свако Добро и свака Слава и свака Радост и Теби славу узносимо, Тројици Светој и Једносушној и Животворној, сада и увијек и у вијекове вијекова. Aмин. Страну о Педесетници припремила Информативна служба Шумадијске епархије Преузето са: Митроплија Црногорско-Приморска